Na taj način svaki grešnik može doći Hristu. »Ne za dela pravedna koja mu učinismo, nego po svojoj milosti spase nas.« (Titu 3,5) Kad ti Sotona govori da si grešnik i da se smeš nadati Božjem blagoslovu, reci mu da je Hristos došao na svet da spasi grešnike. Mi nemamo ništa što bi nas preporučilo Bogu; ali razlog koji možemo uvek iznositi jest naše krajnje bespomoćno stanje, koje Njegovu otkupljujuću silu čini neophodnom. Odričući se svakog oslanjanja na sebe, možemo gledati na golgotski krst i kazati:
»Moje ruke prazne su
u Tvoj krst samo uzdam se.«
Jevreji su od detinjstva poučavali o delu Mesije. Njima su pripadale nadahnute izjave patrijaraha i proroka i simbolična pouka iz žrtvene službe. Međutim, potcenili su svetlost; pa u Isusu sada nisu videli ništa što bi poželeli. Međutim, kapetan rođen u mnogoboštvu, odgajan u idolopoklonstvu carskog Rima, obučavan kao vojnik, prividno lišen duhovnog života svojim vaspitanjem i okolinom, još više odvojen licemerjem Jevreja i prezirom svojih sunarodnika prema Izrailjskom narodu – ovaj čovek shvatio je istinu za koju su Avramova deca bila slepa. Nije čekao da vidi da li će Jevreji primiti Onoga koji je tvrdio da je njihov Mesija. kad je svetlost koja »obasjava svakoga čoveka koji dolazi na sveta« (Jovan 1,9) zasjala nad njim, on je – iako izdaleka – razabrao slavu Božjeg Sina.
Za Isusa je ovo bilo važno delo koje je evanđelje trebalo izvršiti među neznabošcima. S radošću je unapred gledao okupljanje duša iz svih naroda u Njegovo carstvo. S dubokom žalosti prikazao je Jevrejima rezultat njihovog odbacivanja Njegove milosti: »I to vam kažem da će mnogi od istoka i zapada doći i sešće za trpezu s Avramom i Isakom i Jakovom u carstvu nebeskome; a sinovi carstva izgnaće se u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba.« Ah, koliko je onih koji se još uvek pripremaju za isto sudbonosno razočaranje! Dok duše u tami neznaboštva prihvataju Njegovu milost, koliko je mnogo onih u hrišćanskim zemljama nad kojima svetlost sija samo da bi bila zanemarena!
Više od trideset kilometara od Kapernauma na jednoj zaravni koja se uzdizala iznad prostrane, divne jezraelske ravnice, ležalo je selo Nain, prema kome se Isus sada uputio. Mnoštvo, Njegovi učenici i drugi bili su s Njima i celim putem ljudi su prilazili, čeznući za Njegovim rečima ljubavi i saučešća, noseći svoje bolesnike da ih izleči i stalno se nadajući da će On koji je posedovao tako čudesnu silu proglasiti sebe carem Izrailja. Mnoštvo se tiskalo idući za Njegovim stopama i radosna pratnja pune iščekivanja išla je za Njim stenovitom stazom prema vratima planinskog sela.
Dok su se približavali, ugledali su pogrebnu povorku kako izlazi iz sela. Sporim, tužnim koracima kretala se k mestu sahrane. Telo mrtvaca nošeno je na čelu povorke na otvorenim nosilima, oko kojih su se nalazile narikače koje su ispunjavale vazduh svojim lelekom. Izgledalo je da su se svi ljudi iz ovog mesta sakupili da izraze svoje poštovanje umrlom i svoje saučešće ožalošćenima.
Bio je to prizor koji je izazvao sažaljenje. Umrli je bio jedinac u majke, a ona je bila udovica. Usamljena i uplakana žena pratila je do groba su jedinu zemaljsku potporu i utehu. »I videvši je Gospod se sažali nad njom.« Dok se kretala zaslepljena, plačući, ne primećujući Njegovo prisustvo, On joj je prišao i nežno rekao: »Ne plači.« Isus je nameravao da njenu žalost pretvori u radost, pa ipak se nije mogao uzdržati od ovog izraza nežne saučešća. (nastavlja se)
