Glas proroka iz pustinje i njegova uzvišena vest raširili su se po celoj Galileji. Vest je doprla do seljaka u najzabačenijim brdskim mestima i do ribara kraj mora, i u ovim jednostavnim, ozbiljnim srcima naišla na svoj najiskreniji odaziv. U Nazaretu ona je bila kazivana u drvodeljskoj radionici koja je pripadala Josifu i jedan je prepoznao poziv. Njegovo vreme je došlo. Okrećući se od svog svakodnevnog napornog rada, oprostio se od majke i sledio korake svojih zemljaka koji su se sticali ka Jordanu.
Isus i Jovan Krstitelj bili su rođaci blisko povezani okolnostima svog rođenja; pa ipak nisu lično poznavali jedan drugoga. Isus je živeo u Nazaretu u Galileji, a Jovan u Judejskoj pustinji. U sasvim različitim uslovima, živeći povučenim životom, nisu imali vezu jedan s drugim. Proviđenje je tako odredilo. Nikakva prilika nije trebalo da bude pružena koja bi ih optuživala da su se dogovarali da podupiru tvrdnje jedan drugoga.
Jovan je bio upoznat s događajima koji su obeležili Isusovo rođenje. On je čuo o poseti Jerusalimu u Njegovom detinjstvu i o tome što se dogodilo u rabinskoj školi. Znao je o Njegovom bezgrešnom životu i verovao je da je On Mesija, ali o tome nije imao pouzdano jemstvo. Činjenica da je Isus toliko godina ostao nepoznat, ne dajući nikakvo posebno svedočanstvo o svom zadatku, davalo je priliku za sumnju u to da li On može da bude Obećani. Krstitelj, međutim, čekao je u veri uzdajući se da će Mesija zatražiti da ga krsti svojim rukama i da će se tada dati znak o Njegovom božanskom karakteru. Tako će on moći da Ga predstavi narodu.
Kad je Isus došao da se krsti, Jovan je u Njemu otkrio čistoću karaktera koju nikada ranije nije zapazio ni u jednom čoveku. Sama atmosfera Njegovog prisustva bila je sveta i ulivala je strahopoštovanje. Među mnoštvom koje se okupljalo oko njega na Jordanu, Jovan je slušao mračne priče o zločinima i susreo se s dušama povijenim pod teretom bezbrojnih greha; ali nikada nije došao u dodir s ljudskim bićem koje je toliko odisalo božanskim uticajem. Sve je to bilo u skladu s onim što je Jovanu otkriveno o Mesiji. Ipak, ustezao se da ispuni Isusov zahtev. Kako može on, grešnik, da krsti Bezgrešnoga? I zašto bi se Onaj kome nije potrebno pokajanje podvrgao obredu koji je predstavljao priznanje krivice koja treba da se opere?
Kada je Isus zatražio krštenje, Jovan se povukao uzviknuvši: „Ti treba mene da krstiš, a Ti li
dolaziš k meni?“ Odlučnim ali ipak plemenitim autoritetom Isus je odgovorio: „Ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu.“ Popustivši, Jovan je poveo Spasitelja do Jordana i zagnjurio ga u vodu. Isus „izađe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa, i vide Duha Božijega gde silazi kao golub i dođe na njega.“
Isus nije primio krštenje kao priznanje svoje sopstvene krivice. On se poistovetio s grešnicima, učinivši korak koji mi treba da učinimo i izvršivši posao koji mi moramo da izvršimo. Njegov život patnji i strpljive istrajnosti nakon krštenja takođe je primer nama.
Kad je izašao iz vode, Isus je priklonio glavu u molitvi na obali reke. Pred Njim se otvara novo i značajno razdoblje. On je sada na širokoj pozornici ulazio u svoj životni sukob. Iako je bio Knez mira, Njegov dolazak mora da bude kao isukivanje mača. Carstvo koje je On došao da zasnuje bilo je suprotno od onoga što su Jevreji želeli. On koji je bio temelj izrailjskih obreda i uređenja smatraće se kao njihov neprijatelj i rušitelj. On koji je objavio zakon na Sinaju biće osuđen kao prestupnik. On koji je došao da slomi Sotoninu silu, biće proglašen Velzevulom. Niko na Zemlji nije Ga razumevao i u toku službe On je i dalje morao hoditi sam. Tokom celog Njegovog života, Njegova majka i braća nisu shvatala Njegovu misiju. Čak ni Njegovi učenici nisu Ga razumevali. On je prebivao u večnoj svetlosti, kao jedan s Bogom, ali svoj život na Zemlji morao je da provede u usamljenosti. (nastavlja se)
