Nadenuće mu ime Emanuilo,… s nama Bog.« »Svetlost poznanja slave Božije« videla se »u licu Isusa Hrista« /2. Korinćanima 4,6/. Gospod Isus Hristos bio je jedno sa Ocem od večnih vremena; On je bio »obličje Boga«, obličje Njegove veličine i veličanstva, »sjajnost slave« /Jevrejima 1,3/. On je došao na naš svet da bi objavio ovu slavu. On je došao na ovu grehom pomračenu Zemlju da otkrije svetlost Božje ljubavi, da bude »s nama Bog.« Zato je za Njega prorokovao: »Nadenuće mu ime Emanuilo.«
Došavši da prebiva među nama, Isus je trebalo da otkrije Boga i ljudima i anđelima. On je bio Reč Božja – Božja misao koja se mogla čuti. U molitvi za svoje učenike On je kazao: »I pokazah im ime tvoje«, /Jovan 17, 26/ – »milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom« – »da ljubav kojom si mene ljubio u njima bude, i ja u njima.« Međutim, ovo otkrivenje nije dato samo Njegovoj deci na Zemlji. Naš mali svet udžbenik je svemira. Božja divna namera milosti, tajne spasonosne ljubavi – tema je u koju »anđeli žele da zavire« i koja će se proučavati kroz beskrajne vekove. Izbavljena i bezgrešna bića u Hristovom krstu pronaći će svoju nauku i svoju pesmu. Videće se da je slava koja blista sa Hristovog lica slava samopožrtvovne ljubavi. U svetlosti s Golgote videće se da je zakon te ljubavi pune samoodricanja – zakon života za Zemlju i Nebo; da ljubav koja »ne traži svoje« ima svoj izvor u Božjem srcu; da se u Onome koji je bio krotak i ponizan otkrio karakter Onoga koji prebiva u svetlosti kojoj nijedan čovek ne može pristupiti.
U početku Bog se otkrio u svim delima stvaranja. Hristos je bio Onaj koji je razastro nebesa i položio temelje Zemlji. Njegova ruka bila je ta koja je postavila svetove u prostoru i oblikovala poljsko cveće. »Postavio je gore svojom silom.« »Njegovo je more i on ga je stvorio.« (Psalam 65,6; 95,5) On je taj koji je ispunio Zemlju lepotom i vazduh pesmom. On je ispisao poruku Očeve ljubavi na svim delima na Zemlji, u vazduhu i na nebu.
Iako je sada savršeno delo oštećeno grehom, još se može zapaziti ono što je ispisano u početku. Još i danas sve što je stvoreno objavljuje slavu Njegovog savršenstva. Ne postoji ništa – osim sebičnog čovekovog srca – što živi samo za sebe. Nema ptice koja seče vazduh, ni životinje koja se kreće po zemlji, a da ne služi nekom drugom životu! Nema nijednog lista u šumi ili skromne vlati trave a da nema svoju službu. Svako drvo, grm i list izlivaju životni sastojak bez koga ni čovek ni životinja, ne bi mogli živeti, a opet – i čovek i životinja služe životu drveta, i grma i lista. Cveće odiše mirisom i otkriva svoju lepotu kao blagoslov ovom svetu. Sunce rasipa svoju svetlost da razveseli hiljade svetova. Okean, iako izvor svih naših vrela i studenaca – prima reke iz svake zemlje, ali uzima da bi dao. Magle koje izlaze i njegovh njedara padaju kao kiše i natapaju Zemlju, da bi iz nje moglo nicati i pupati. (nastavlja se)
