Hristov duh čini naše srce nežnim i pokornim i to je jedini način na koji možemo steći savršenije razumevanje istine. Duša mora da bude očišćena od taštine i oholosti i oslobođenja svega što ju je obuzimalo i Hristos se mora ustoličiti u njoj. Ljudska nauka suviše je ograničena da bi shvatila otkupljenje. Plan otkupljenja je tako dalekosežan da ga filozofija ne može objasniti. On će uvek ostati tajnom koju ni najdublje razmišljanje ne može dokučiti. Nauka o spasenju ne može se objasniti, ona se može upoznati samo iskustvom. Jedino onaj koji uočava svoju vlastitu grešnost može prepoznati kako je Spasitelj dragocen.
Pouke koje je Hristos iznosio dok je polako išao putem iz Galileje prema Jerusalimu sadržavale su brojne uputstva. Narod je sa čežnjom slušao Njegove reči. U Pereji, kao i u Galileji, narod je bio manje pod vlašću jevrejskog fanatizma nego u Judeji, pa je Njegovo učenje našlo odjeka u njihovim srcima.
Tokom ovih poslednjih meseci svoje službe, Hristos je ispričao mnoge od svojih priča. Sveštenici i rabini sve žešće su Ga progonili, pa je svoje opomene upućene njima zaklonio simbolima. Nisu mogli pogrešiti u pokušaju da proniknu u njihovo značenje, ali ipak u Njegovim rečima nisu mogli naći ništa na čemu bi zasnovali neku optužbu protiv Njega. U priči o fariseju i cariniku, samouverena molitva: »Bože! hvalim te što ja nisam kao ostali ljudi«, stoji u oštroj suprotnosti s pokajnikovom molitvom: »Milostiv budi meni grešnome«. (Luka 18,11.13) Na taj način Hristos je ukorio licemerstvo Jevreja. Slikovitim prikazom o nerodnoj smokvi i o velikoj večeri predskazao je nesreću koja će uskoro zadesiti nepokajani narod. Oni koji su prezrivo odbili poziv na evanđeosku gozbu, čuli su Njegove reči upozorenja: »Jer vam kažem da nijedan od onih zvanih ljudi ne će okusiti moje večere.« (Luka 14,24)
Uputstvo dato učenicima bilo je vrlo dragoceno. Priča o nametljivoj udovici i o prijatelju koji je tražio hleb u ponoć dala je novu snagu Njegovim rečima: »Ištite i daće vam se: tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se.« (Luka 11,9) Često je njihova kolebljiva vera bila ojačana sećanjem na Hristove reči: »A kamo li Bog ne će odbraniti izbranih svojih koji ga mole dan i noć? Kažem vam da će ih odbraniti brzo.« (Luka 18,7.8)
Hristos je ponovio onu divnu priču o izgubljenoj ovci. U svojoj pouci išao je još dalje dok je govorio o izgubljenom dinaru i izgubljenom sinu. Učenici tada nisu mogli u celosti proceniti snagu ovih pouka, ali nakon izlivanja Svetoga Duha, kad su videli sabiranje neznabožaca i zavidljivi gnev Jevreja, bolje su shvatili pouku o izgubljenom sinu i mogli bolje proniknuti u radost Hristovih reči: »Trebalo se razveseliti i obradovati«, »jer ovaj moj sin beše mrtav, i oživlje; i izgubljen beše, i nađe se.« (Luka 15,32.24) Kad su krenuli u ime svog Učitelja, suočavajući se s prebacivanjima, siromaštvom i progonstvom, često su snažili svoja srca ponavljajući Njegov nalog izgovoren prilikom ovog poslednjeg putovanja: »Ne boj se, malo stado! jer bi volja vašega oca da vam da carstvo. Prodajite što imate i dajite milostinju; načinite sebi torbe koje ne će ovetšati, haznu koja se nikada ne će isprazniti, na nebesima, gde se lupež ne prikučuje niti moljac jede. Jer gde je vaše blago onde će biti i srce vaše.« (Luka 12,32–34)
){kind=logo}
)