Svemoćna sila Svetoga Duha predstavlja odbranu svake ponizne duše. Nijednom koji u kajanju i veri potraži Njegovu zaštitu Hristos neće dopustiti da padne pod uticaj neprijateljeve sile. Spasitelj je kraj onih koji su u iskušenju i teškoćama. S Njim ne postoji neuspeh, gubitak, nemogućnost ili poraz; mi možemo sve kroz Njega koji nam moć daje. Kad dođu iskušenja i nedaće, ne čekajte da savladate sve teškoće, već gledajte na Isusa, svog pomoćnika.
Postoje hrišćani koji previše razmišljaju i govore o Sotoninoj sili. Oni razmišljaju o svom neprijatelju, mole se o njemu, govore o njemu i u njihovoj mašti on postaje sve veći i veći. Istina je da je Sotona moćno biće; ali, hvala Bogu, mi imamo silnog Spasitelja koji je s Neba zbacio zloga! Sotona je zadovoljan kad veličamo njegovu silu. Zašto ne govoriti o Isusu? Zašto ne veličati Njegovu moć i Njegovu ljubav?
Duga obećanja koja okružuje presto na visini večno je svedočanstvo o tome da »Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da ni jedan koji veruje ne pogine, nego da ima život večni«. (Jovan 3,16) To svedoči svemiru da Bog neće nikada napustiti svoj narod u njegovoj borbi sa zlom. To je čvrsto obećanje za nas o snazi i zaštiti dokle god bude trajao sam presto.
Isus je dodao: »Ali se tomu ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su vaša imena napisana na nebesima.« Nemojte se radovati posedovanju sile, da ne izgubite iz vida svoju zavisnost od Boga. Čuvajte se da vas ne zahvati preterano samopouzdanje i da ne radite u svojoj sili, a ne u duhu i sili svog Učitelja. »Ja« je uvek spremno da sebi pripiše zasluge i za najmanji uspeh koji se postiže u radu. »Ja« prima laskanja i uzdiže se, te tako zanemarujemo drugima pokazati da je Bog sve i u svemu. Apostol Pavle kaže: »Jer kad sam slab onda sam silan.« (2. Korinćanima 12,10) Kad shvatamo svoju slabost, učimo se da zavisimo od sile koja nije naša. Ništa ne može tako silno izvršiti uticaj na srce kao stalni osećaj odgovornosti prema Bogu. Ništa ne dopire tako potpuno do najdubljih pobuda naših postupaka kao svest o Hristovoj ljubavi koja prašta. Mi treba da uspostavimo vezu s Bogom jer ćemo se tada ispuniti Svetim Duhom koji će nas osposobiti da dođemo u dodir s našim bližnjima. Tada se radujte što ste kroz Hrista postali povezani s Bogom, što ste postali članovi nebeske porodice. Dok budete gledali iznad sebe, stalno ćete imati osećaj slabosti ljudske prirode. Ukoliko manje ugađate svome »ja«, jasnije i potpunije ćete shvatiti savršenstvo svog Spasitelja. Ukoliko se čvršće povežete sa izvorom svetlosti i sile, utoliko će vas obasjati veća svetlost i utoliko ćete dobiti veću silu da radite za Boga. Radujte se što ste jedno sa Bogom, jedno sa Hristom i celom nebeskom porodicom.
Dok su sedamdesetorica slušala Hristove reči, Sveti Duh je u njihov um utiskivao živu stvarnost i zapisivao istinu na pločama duše. Iako ih je okruživalo mnoštvo, osećali su se kao da su sami sa Bogom.
Znajući da su primili nadahnuće tog trenutka, »obradova se Isus u duhu i reče: hvalim te, oče, gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrih i razumnih a kazao si prostima. Da, oče, jer
je tako bila volja tvoja. Sve je meni predao otac moj, i niko ne zna ko je sin osim oca, ni ko je otac osim sina, i ako sin hoće kome kazati.«
Uvaženi ljudi u svetu, takozvani veliki i mudri, sa svom svojom hvaljenom mudrošću ne mogu shvatiti Hristov karakter. Oni su sudili o Njemu po Njegovom spoljašnjem izgledu, po poniženju koje je palo na Njega kao na ljudsko biće. Međutim, ribarima i carinicima bilo je dato da vide Nevidljivoga. Čak ni učenici nisu mogli razumeti sve što im je Isus želeo otkriti, ali s vremenom na vreme, kako su se potčinjavali sili Svetoga Duha, njihovi umovi postali su prosvetljeni. Shvatili su da je moćni Bog odeven u ljudsko obličje, prebivao među njima. Isus se radovao što je ovo saznanje koje nisu posedovali mudri i razboriti, otkriveno ovim skromnim ljudima. Dok je iznosio učenja starozavetnih spisa i primenjivao ih na sebe i svoje delo pomirenja, često su bili probuđeni Njegovim Duhom i podignuti u nebesku atmosferu. O duhovnim istinama o kojima su govorili proroci oni su imali jasnije razumevanje nego sami pisci izvornog dela. Kasnije će čitati spise Starog zaveta, ne kao nauku književnika i fariseja, ne kao kazivanje mudraca koji su umrli, već kao novo otkrivenje od Boga. Gledali su Onoga »kojega svet ne može primiti, jer ga ne vidi niti ga poznaje; a vi ga poznajete, jer u vama stoji, i u vama će biti.« (Jovan 14,17) (nastavlja se)
