Poslavši sedmadesetoricu, Isus im je zapovedio, kao što je zapovedio i dvanaestorici, da se svojim prisustvom ne nameću gde nisu dobrodošli. »I u kojigod grad dođete i ne prime vas«, rekao je On, »izišavši na ulice njegove recite: I prah od grada vašega koji je prionuo za nas otresamo vam; ali ovo znajte da se približi k vama carstvo Božije.« To ne treba da čine pokrenuti ozlojeđenošću, ili povređenom čašću, već da bi pokazali kako je žalosno odbaciti Gospodnju vest ili Njegove vesnike. Odbaciti Gospodnje sluge znači odbaciti samog Hrista. »Kažem vam«, dodao je Isus, »da će Sodomu biti lakše u onaj dan negoli gradu onome.« Tada su se Njegove misli vratile galilejskim gradovima u kojima je proveo znatan deo svoje službe. Uzviknuo je žalosnim glasom. »Teško tebi, Horazine! teško tebi, Vitsaido! Jer da su u Tiru i Sidomu bila čudesa što su bila u vama, davno bi se u vreći i u pepelu sedeći pokajali. Ali Tiru i Sidonu biće lakše na sudu nego vama. I ti Kapernaume! koji si se do nebeska podigao do pakla ćeš propasti.«
Tim prometnim gradovima oko Galilejskog mora bili su obilno pruženi najbogatiji nebeski blagoslovi. Dan za danom Knez života dolazio je u njih i odlazio iz njih. Božja slava, koju su čeznuli da vide proroci i carevi, zasjala je nad mnoštvom koje je u stopu pratilo Spasitelja. Ipak su odbacili nebeski Dar.
Sa željom da prikaže svoju veliku razboritost rabini su upozoravali narod da ne prihvata nove nauke koje uči ovaj novi učitelj; jer su njegove teorije i postupci u suprotnosti s učenjima otaca. Narod je imao poverenja u ono što su sveštenici i fariseji učili, umesto da teži da sam razume Božju reč. Poštovali su sveštenike i poglavare umesto da poštuju Boga i odbacivali istinu da bi mogli održati svoja predanja. Mnogi su bili oduševljeni i skoro uvereni, ali nisu delovali po svom osvedočenju i nisu se ubrajali u Hristove pristalice. Sotona je napadao svojim iskušenjima sve dok svetlost nije izgledala kao tama. Na taj način mnogi su odbacili istinu koja bi ih spasila.
Verni Svedok kaže: »Evo stojim na vratima i kucam.« (Otkrivenje 3,20) Svaka opomena, ukor i usrdna molba u Božjoj reči ili preko Njegovih vesnika predstavlja kucanje na vrata srca. To je Isusov glas koji traže da uđe. Sa svakim kucanjem na koje se ne odgovara, sklonost da se otvori postaje slabija. Ako se danas zanemari delovanje Svetoga Duha, ono sutra neće biti tako snažno. Srce postaje manje prijemčivo i zapada u pogubnu nesvesnost o kratkoći života i neprolaznoj večnosti iza toga. Naša osuda na sudu neće proizaći iz činjenice da smo bili u zabludi, već iz činjenice da smo zanemarili prilike koje je Nebo slalo da naučimo što je istina.
Kao i apostoli, sedamdesetorica su primili natprirodne darove kao obeležje svoje službe. Kad je njihov rad bio okončan, vratili su se radosno govoreći: »Gospode! i đavoli nam se pokoravaju u ime tvoje.« Isus je odgovorio: »Ja videh sotonu gde spade s neba kao munja.«
Isusovom duhu prikazani su prizori iz prošlosti i budućnosti. Video je prvo Lucifera kako je bio značen s Neba. Posmatrao je unapred prizore svojih samrtnih muka, kad će pred svim svetovima da
bude otkriven karakter varalice. Čuo je uzvik »Svrši se!« (Jovan 19,30) kojim se objavljuje da je otkupljenje izgubljenog ljudskog roda zauvek osigurano, da je Nebo zauvek odbranjeno od optužbi, prevara i laži koje bi Sotona podsticao.
Preko krsta na Golgoti, s njegovim samrtnim mukama i sramotom, Isus je unapred video veliki poslednji dan u koji će knez sila tame doživeti svoje uništenje na Zemlji, tako dugo unazađivanoj njegovom pobunom. Isus je gledao zauvek svršeno delo zla i Božji mir koji ispunjava Nebo i Zemlju.
Zato ubuduće Hristovi sledbenici treba da gledaju Sotonu kao pobeđenog neprijatelja. Na krstu Isus je trebao za njih izvojevati pobedu; želeo je da je prihvate kao svoju vlastitu pobedu. »Evo vam«, rekao je, »dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svaku silu neprijateljsku, i ništa vam ne će nauditi.«
