Jakov i Jovan, Hristovi vesnici, bili su vrlo ljutiti zbog uvrede nanesene njihovom Gospodu. Bili su ispunjeni opravdanim gnevom zato što su Samarjani tako grubo postupali prema Njemu koji im je ukazao počast svojim prisustvom. Oni su nedavno bili s njim na gori preobraženja i videli Ga proslavljenog od Boga i poštovanog od Mojsija i Ilije. Takvo izražavanje nepoštovanja kakvo su pokazali Samarjani ne sme – kako su oni mislili – proći bez izrazite kazne.
Došavši Isusu, preneli su Mu reči naroda, govoreći da su Mu uskratili čak i prenoćište. Smatrali su da Mu je učinjeno veliko zlo i gledajući u daljini goru Karmel, na kojoj je Ilija pobio lažne proroke, kazali su: »Hoćeš li da rečemo da oganj siđe s neba i da ih istrebi kao i Ilija što učini?« Bili su iznenađeni kad su videli da su Isusa zabolele njihove reči, i još više iznenađeni Njegovim ukorom koji je stigao do njihovih ušiju: »Ne znate kakvoga ste vi duha; jer sin čovečiji nije došao da pogubi duše čovečije nego da sačuva.« Otišao je u drugo selo.
Ni u jednom delu svoje misije Hristos nije prisiljavao ljude da Ga prime. Sotona i ljudi podstaknuti njegovim duhom teže da izvrše nasilje nad savešću. Ljudi koji su u savezu sa zlim anđelima lažnom revnošću za pravdom nanose patnje svojim bližnjima, da bi ih preobratili na svoje verske zamisli; ali Hristos uvek pokazuje milost, uvek teži da pridobije otkrivanjem svoje ljubavi. On ne može dozvoliti pristup duši nijednom suparniku, niti može prihvatiti delomičnu službu; On želi samo dragovoljnu službu, voljno predanje srca podstaknutog ljubavlju. Ne postoji očitiji dokaz da imamo Sotonin duh od sklonosti da povredimo i uništimo one koji ne cene naš rad ili koji deluju suprotno našim zamislima.
Svako ljudsko biće – telom, dušom i duhom – Božja je svojina. Hristos je umro da otkupi sve. Ništa ne može da bude uvredljivije za Boga nego kad ljudi u verskom zanesenjaštvu nanose patnje onima koji su otkupljeni Spasiteljevom krvlju.
»I ustavši odande dođe u okoline Judejske preko Jordana, i steče se opet narod k njemu; i kao što običaj imaše, opet ih učaše.« (Marko 10,1)
Znatan deo poslednjih meseci svoje službe Hristos je proveo u Pereji, pokrajini »preko Jordana« u odnosu na Judeju. Mnoštvo Ga je i ovde pratilo u stopu, kao na početku Njegove službe u Galileji, a On im je ponavljao veći deo svog ranijeg učenja.
Kao što je poslao dvanaestoricu tako je izabrao još »sedamdesetoricu, i posla ih dva i dva pred licem svojim u svaki grad i u mesto kuda šćaše sam doći.« (Luka 10,1) Ovi učenici bili su stanovito vreme s Njim pripremajući se za svoj rad. Kad su dvanestorica bila poslata na svoj prvi samostalni zadatak, drugi učenici pratili su Isusa na putu kroz Galileju. Na taj način imali su prednost da se prisno druže s Njim i neposredno prime uputstva. Sada je ovaj veći broj takođe trebao da pođe na poseban zadatak.
Uputstva sedmadesetorici bile su slične onima koje su dani dvanaestorici; ali zapovest dvanaestorici da ne ulaze u neki mnogobožački ili samarjanski grad nije dana sedmadesetorici. Iako su Samarjani upravo odbacili Isusa, Njegova ljubav prema njima ostala je nepromenjena. Kad su sedmadesetorica pošla u Njegovo ime, najpre su posetili samarjanske gradove.
Spasiteljeva lična poseta Samariji i kasnije pohvala milostivog Samarjanina, te zahvalna radost gubavaca Samarjanina koji se jedini od desetorice vratio da se zahvali Hristu, imali su veliko značenje za učenike. Pouka se duboko urezala u njihova srca. U svom nalogu koji im je dao upravo pre svog vaznesenja, Isus je spomenuo Samariju a i Jerusalim i Judeju kao mesta u kojima trebaju najpre propovedati evanđelje. Njegovo poučavanje pripremilo ih je za izvršenje ovog naloga. Kad su došli u Samariju u ime svog Učitelja, našli su narod spreman da ih primi. Samarjani su čuli o Hristovim rečima pohvale i o Njegovim delima milosrđa prema ljudima iz njihovog naroda. Uvideli su da je On uprkos njihovim grubim postupcima prema Njemu gajio samo misli pune ljubavi za njih i to je zadobilo njihova srca. Nakon Njegovog vaznesenja dobrodošlicom su pozdravili Spasiteljeve vesnike i učenici su sakupili dragocenu žetvu među onima koji su nekada bili njihovi najogorčeniji neprijatelji. »Trske stučene ne će prelomiti, i sveštila koje se puši ne će ugasiti; javljaće sud po istini.« »I u ime njegovo uzdaće se narodi.« (Isaija 42,3; Matej 12,21) (nastavlja se)
