Ova glava zasnovana je na Luki 9,51–56; 10,1–24.
Što se više približavao kraj Njegove službe, to se u Hristovom načinu rada uočavala veća promena. Ranije je želeo izbeći uzbuđenje i pažnju javnosti. Nije prihvatao poštovanje naroda brzo prelazeći iz mesta u mesto kad je izgledalo da se oduševljenje za Njega u mnoštvu neobuzdano rasplamsava. Mnogo puta morao je zapovediti da Ga ne oglašavaju Hristom.
U vreme Praznika senica Njegovo putovanje u Jerusalim bilo je brzo i tajno. Kad su Njegova braća zahtevala da se javno prikaže kao Mesija, Njegov odgovor je bio: »Vreme moje još nije došlo.« (Jovan 7,6) Doputovao je u Jerusalim neopaženo i ušao u grad neprimećen i neproslavljen od mnoštva. Međutim, nije tako bilo na Njegovom poslednjem putovanju. Napustio je Jerusalim za stanovito vreme zbog zle namere sveštenika i rabina. Ali sad je krenuo natrag, putujući najprometnijim, zaobilaznim putem, čemu je prethodilo takvo objavljivanje Njegovog dolaska kakvo se nikada ranije nije zbilo. Išao je u susret prizorima svoje velike žrtve i na njih je morala da bude usmerena pažnja naroda.
»I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovečiji da se podigne.« (Jovan 3,14) Kao što su oči celog Izrailja bile uprte u podignutu zmiju, simbol određen za njihovo izlečenje, tako sve oči moraju da budu upravljene ka Hristu, žrtvi koja donosi spasenje izgubljenom svetu.
Pogrešna predodžba o Mesijinom radu i nedostatak poverenja u Isusov božanski karakter naveli su Njegovu braću da Ga nagovaraju na javno prikazivanje narodu o Prazniku senica. Sada, sa sličnim porivom, učenici su Ga želeli sprečiti da putuje u Jerusalim. Setili su se Njegovih reči o onome što će Mu se tamo dogoditi, poznavajući strašno neprijateljstvo verskih vođa, bili su skloni da svog Učitelja odvraćaju od tog puta.
Da nastavi svoj put uprkos strahovanju, razočaranju i neverstvu svojih voljenih učenika, za Hristovo srce bio je težak zadatak. Bilo je mukotrpno voditi ih u susret boli razočaranju koje ih je očekivalo u Jerusalimu. Sotona je bio spreman da kuša Sina čovečjeg. Zato treba ići u Jerusalim u sigurnu smrt? Posvuda oko Njega bile su duše gladne hleba života. Na svakom koraku bili su patnici koji su čekali Njegovu reč isceljenja. Delo koje je trebalo izvršiti evanđeljem Njegove milosti tek što je otpočelo. A on je bio u punoj snazi muževnog doba. Zašto da ne krene u široka polja ovog sveta rečima svoje milosti, dodirom svoje isceljujuće moći? Zašto se sam ne bi radovao pružanjem svetlosti i radosti milionima onih koji su bili u tami i tuzi? Zašto prepustiti sakupljanje žetve svojim učenicima, tako slabima u veri, koji tako teško razumevaju, koji su tako spori u delovanju? Zašto se sada sučeliti sa smrću i ostaviti delo u njegovom povoju? Neprijatelj koji se u pustinji suočio s Hristom, sad Ga je napadao žestokim i lukavim iskušenjima. Da je Isus popustio samo za trenutak, da je promenio svoje ponašanje u najmanjoj pojedinosti u želji da spasi sebe, sotonske sile bi slavile pobedu, a svet bi bio izgubljen.
Međutim, Isus »nameri da ide pravo u Jerusalim«. Očeva volja bila je jedini zakon Njegovog života. Još u svom detinjstvu, prilikom posete Hramu rekao je Mariji: »Zar ne znate da meni treba u onom biti što je oca mojega?« (Luka 2,49) U Kani, kad je Marija želela da On otkrije svoju čudotvornu silu, Njegov odgovor je bio: »Još nije došao moj čas.« Istim rečima odgovorio je svojoj braći kad su Ga nagovarali da ide na Praznik. Međutim, u Božjem velikom planu bio je određen čas Njegovog žrtvovanja za grehe ljudi i taj čas uskoro je trebao nastupiti. On neće pokleknuti niti se pokolebati. Njegovi koraci usmereni su prema Jerusalimu, u kome su Njegovi neprijatelji dugo kovali zaveru da Mu oduzmu život; sada Ga on želi položiti. Nepokolebljivo je odlučio da svoje korake upravi mučenju, odricanju, odbacivanju, osudi i smrti.
Pa On »posla glasnike pred licem svojim; i oni otidoše i dođoše u selo Samarjansko da mu ugotove gde će noćiti.« Ali, narod Ga nije hteo primiti zato što je putovao u Jerusalim. Ovo su oni protumačili kao da Isus više voli Jevreje, koje su oni ogorčeno mrzeli. Da je došao obnoviti hram i bogosluženje na gori Garizimu, oni bi Ga rado prihvatili; ali On je išao u Jerusalim i zato Mu nisu želeli ukazati nikakvu gostoljubivost. Oni nisu shvatili da su sa svojih vrata oterali najbolji dar Neba. Isus je pozivao ljude da Ga prime, On je tražio usluge iz njihovih ruku da bi im se mogao približiti i obasuti ih najbogatijim blagoslovima. Za svaku ljubaznost koja Mu je pokazana, uzvraćao je mnogo dragocenijom milošću. Međutim, Samarjani su sve to izgubili zbog svojih predrasuda i verske uskogrudnosti. (nastavlja se)
