Uputivši se prema Hramu u kome je poučavao, nastavili su Mu postavljati pitanja: »Kakvom vlasti to činiš? i ko ti dade vlast tu?« Očekivali su da će On tvrditi da je Njegova vlast od Boga. Takvu tvrdnju nameravali su pobiti. Međutim, Isus ih je dočekao pitanjem koje je očito zadiralo u drugi predmet i svoj odgovor njima uslovio njihovim odgovorom na ovo pitanje: »Krštenje Jovanovo«, rekao je On, »otkuda bi? ili s neba, ili od ljudi?«
Sveštenici su videli da se nalaze u dvojbi iz koje ih nikakva domišljatost ne bi mogla izvući. Ako kažu da je Jovanovo krštenje bilo s Neba, njihova nedoslednost postaće očevidna. Hristos bi mogao reći: Zašto mu tada niste verovali? Jovan je svedočio o Hristu: »Gle, jagnje Božje koje uze na se grehe sveta.« (Jovan 1,29) Ako sveštenici veruju u Jovanovo svedočanstvo, kako mogu poricati Hristovo mesijanstvo? Ako objave svoje stvarno verovanje, da je Jovanova služba bila od ljudi, onda bi na sebe navukli buru negodovanja, jer je narod verovao da je Jovan prorok.
S velikim zanimanjem mnoštvo je očekivalo odluku. Ljudi su znali da su sveštenici tvrdili kako prihvataju Jovanovu službu, pa su očekivali da bez ikakve sumnje priznaju da je on poslan od Boga.
Ali nakon zajedničkog, tajnog većanja, sveštenici su odlučili da se ne izlažu neprilici. Licemerno priznajući neznanje, rekli su: »Ne znamo.« »Ni ja vama ne ću kazati«, rekao je Hristos, »kakvom vlasti ovo činim.«
Književnici, sveštenici i poglavari bili su ućutkani. Zbunjeni i razočarani, stajali su namrgođeni, ne usuđujući se da Hristu dalje postavljaju pitanja. Svojim kukavičlukom i neodlučnošću u velikoj meri su izgubili poštovanje naroda, koji je sad stajao kraj njih, zabavljen posmatranjem poraza ovih oholih i samopravičnih ljudi.
Sva ova Hristova kazivanja i dela bila su važna i njihov uticaj je trebalo da se oseti u znatno većoj meri nakon Njegovog raspeća i vaznesenja. Mnogi od ovih koji su brižno očekivali rezultat Isusovog ispitivanja trebali su najzad postati Njegovim učenicima, privučeni k Njemu prvo Njegovim rečima tog dana ispunjenog događajima. Prizor u predvorju Hrama nikada nije trebao iščeznuti iz njihovog uma. U razgovoru između Isusa i prvosveštenika otkrila se među njima upadljiva suprotnost. Oholi crkveni velikodostojnik bio je odeven u bogatu i skupocenu odeću. Na glavi je imao sjajnu tijaru. Držanje mu je bilo dostojanstveno, kosa i duga, kovrdžava brada bile su posrebrene starošću. Njegov izgled ulivao je strahopoštovanje posmatračima. Pred ovom dostojanstvenom osobom stajalo je Veličanstvo Neba bez ukrašavanja ili razmetanja. Njegove haljine bile isprljane na putovanju, lice Mu je bilo bledo i izražavalo je strpljivo podnošenu tugu, pa ipak na njemu se ogledalo dostojanstvo i dobrodušnost koja je čudno odudarala od gordog, samouverenog i ljutitog prvosveštenikovog izraza. Mnogi od onih koji su bili svedoci Isusovih reči i dela u Hramu od tog trenutka prihvatili su Ga u svoje srce kao Božjeg proroka. Međutim, dok su se osećaji naroda okretali u Njegovu korist, mržnja sveštenika prema Isusu je rasla. Mudrost kojom je izbegavao zamke postavljene Njegovim nogama, bila je nov dokaz Njegove božanske prirode i dolila je ulje na vatru njihovog besa.
U raspravi s rabinima Hristov cilj nije bio da ponizi svoje protivnike. Nije se radovao da ih vidi u teškom položaju. Hteo im je pružiti važnu pouku. On je ponizio svoje neprijatelje time što je dopustio da se zapletu u mrežu koju su Njemu postavili. Njihovo priznanje da ne poznaju prirodu Jovanovog krštenja dalo Mu je priliku da govori i On ju je iskoristio tako što im je izneo njihovo pravo stanje, dodajući još jednu pored mnogih koje je već dao.
»Šta vam se čini?«, rekao je. »Čovek neki imaše dva sina; i došavši k prvome reče: sine! idi danas radi u vinogradu mome. A on odgovarajući reče: ne ću, a posle se raskaja i otide. I pristupivši k drugome reče tako. A on odgovarajući reče: hoću, gospodaru; i ne otide. Koji je od ove dvojice ispunio volju očinu?«
Ovo iznenadno pitanje učinilo je Njegove slušaoce neopreznim. Pažljivo su pratili ovu priču i odmah odgovorili: »Prvi.« Upravivši svoj ozbiljan pogled prema njima, Isus je odgovorio ozbiljnim i svečanim glasom: »Zaista vam kažem da će carinici i kurve pre vas ući u carstvo Božije. Jer dođe k vama Jovan putem pravednim, i ne verovaste mu; a carinici i kurve verovaše mu; i vi pošto videste to, ne rakajaste se da mu verujete.« (nastavlja se)
