Tri godine ranije poglavari Hrama bili su posramljeni zbog svog bekstva pred Isusovom zapovesti. Otada su se čudili svom strahu i svojoj bezuslovnoj poslušnosti jednom skromnom Čoveku. Osećali su da je nemoguće ponavljanje njihove nedostojanstvene predaje. Ipak, sad su bili prestrašeniji nego ranije i u većoj žurbi da poslušaju Njegovu zapoved. Nije bilo nikoga ko bi se usudio osporiti Njegovu vlast. Sveštenici i trgovci pobegli su od Njega, goneći svoju stoku pred sobom.
Na putu iz Hrama sreli su mnoštvo koje je dolazilo sa svojim bolesnicima raspitujući se za Velikog Iscelitelja. Neki od ovih su se vratili kad su čuli izveštaj onih koji su bežali. Bojali su se susreta s Onim koji je tako moćan da je samo pogledom oterao sveštenike i poglavare iz svog prisustva. Međutim, veći broj se probijao kroz užurbano mnoštvo u želji da dopru do Njega, koji je bio njihova jedina nada. Kad je mnoštvo pobeglo iz Hrama, mnogi su ipak ostali. Njima su se sada pridružile pridošlice. Ponovo je predvorje Hrama bilo puno bolesnika i umirućih i Isus im je još jednom poslužio.
Nakon izvesnog vremena sveštenici i poglavari usudili su se vratiti u Hram. kad je strah iščezao, bili su zahvaćeni jakom željom da saznaju što će da bude Isusov naredni pothvat. Očekivali su da će On zauzeti Davidov presto. Vrativši se tiho u Hram, čuli su glasove ljudi, žena i dece kako hvale Boga. nakon ulaska, stajali su zapanjeni pred tim prelepim prizorom. Videli su isceljene bolesnike, slepe s vraćenim vidom, gluve s vraćenim sluhom i hrome kako skaču od radosti. Deca su prednjačila u radovanju. Isus je iscelio njihove bolesti, prigrlio ih je u svoje naručje, primao njihove zahvalne poljupce, a neka od njih su i zaspala na Njegovim grudima dok je učio narod, Sad radosnim glasovim deca su Ga slavila. Ponavljala su uzvike hosana od prethodnog dana i pred Spasiteljem pobedonosno mahala palmovim granama. Hram je odzvanjao od njihovog klicanja:
»Blagosloven koji ide u ime Gospodnje!« »Evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava!« (Psalam 118,26; Zaharija 9,9) »Hosana Sinu Davidovu!«
Zvuk ovih srećnih, neusiljenih glasova bio je uvreda za crkvene poglavare. Počeli su zaustavljati takvo izražavanje osećaja. Govorili su ljudima da je Božji dom obesvećen dečjim stopama i radosnim uzvicima. Pošto su se uverili da njihove reči ne utiču na ljude, poglavari su se obratili Hristu: »Čuješ li šta ovi govore? A Isus reče im: da! zar niste nikad čitali: iz usta male dece i koja sisaju načinio si sebi hvalu?« Proročanstvo je najavilo da će Hristos da bude proglašen carem i ta reč morala se ispuniti. Izrailjevi sveštenici i poglavari nisu hteli objaviti Njegovu slavu, pa je Bog pokrenuo decu da postanu Njegovi svedoci. Da su dečji glasovi zašuteli, sami stubovi Hrama oglasili bi slavu Spasitelju.
Fariseji su bili vrlo zbunjeni i uznemireni. Onaj koga nisu mogli zastrašiti sada gospodari. Isus je zauzeo svoj položaj čuvara Hrama. Nikada ranije nije uzimao takvu carsku vlast. Nikada ranije Njegove reči i dela nisu imali tako veliku silu. Činio je čudesna dela po celom Jerusalimu, ali nikada ranije na tako svečan i upečatljiv način. U prisustvu naroda, koji je bio svedok Njegovih divnih dela, sveštenici i poglavari nisu se usuđivali pokazati svoje otvoreno neprijateljstvo prema Njemu. Iako razljućeni i zbunjeni Njegovim odgovorom, nisu mogli išta učiniti tog dana.
Narednog jutra Sinedrion je opet razmatrao način postupanja prema Isusu. Pre tri godine zahtevali su neki znak Njegovog mesijanstva. Od tog vremena On je učinio silna dela po celoj zemlji. Lečio je bolesne, čudesno nahranio hiljade ljudi, išao po valovima i umirio uzburkano more. U više navrata čitao je ljudska srca kao otvorenu knjigu, izgonio zle duhove i dizao mrtve. Poglavari su pred sobom imali dokaze Njegovog mesijanstva. Sad su odlučili da ne traže nikakav znak Njegove vlasti, već da izvuku neko priznanje ili izjavu na osnovi čega bi mogao da bude osuđen. (nastavlja se)
