Kao i Nikodim, i mi moramo da budemo spremni da uđemo u život na isti način kao i najveći grešnici. Osim Isusa »nema drugog imena pod nebom datoga ljudima kojim bi se mogli spasiti.« (Dela 4,12) Verom primamo Božju milost. ali vera nije naš Spasitelj, Njom se ne stiče ništa. Ona je ruka kojom se hvatamo sa Hrista i prisvajamo Njegove zasluge – lek za greh. Mi se ne možemo čak ni pokajati bez pomoći Božjeg Duha. Sveto pismo kaže o Hristu: »Ovoga Bog desnicom svojom uzvisi za poglavara i spasa, da da Izrailju pokajanje i oproštenje greha.« (Dela 5,31) Pokajanje dolazi od Hrista isto tako stvarno kao i oproštenje.
Kako ćemo se onda spasiti? »I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji«, tako će podignut i Sin čovečji da svaki koji je prevaren uze na se grehe sveta. (Jovan 1,29) Svetlost koja svetli s krsta otkriva Božju ljubav. Njegova ljubav privlači nas k Njemu. Ako se ne odupremo ovom privlačenju bićemo dovedeni do podnožja krsta u pokajanju za grehe koji su raspeli Spasitelja. Tada Božji Duh kroz veru stvara novi život u duši. Misli i želje postaju poslušne Hristovoj volji. Srce i um obnavljaju se prema obličju Onoga koji deluje u nama da bi sve pokorio sebi. Tada je Božji zakon napisan u umu i srcu s Hristom možemo reći: »Hoću činiti volju tvoju, Bože moj.« (Psalam 40,8)
U razgovoru s Nikodimom, Isusu je otvorio plan spasenja i svoju misiju za svet. Ni u jednom razgovoru On više nije tako celovito objasnio, korak po korak, delo koje se mora ostvariti u srcima svoje službe otkrio je istinu jednom članu Sinedriona, umu koji je bio najprijemčiviji i istaknutom učitelju naroda, Međutim vođe Izrailja nisu rado primile ovu svetlost, Nikodim je sakrio istinu u svom srcu i za tri godine bilo je malo vidljivog roda.
Isus je dobro poznavao tlo na koje je bacio seme. Reči izgovorene noću na usamljenom brdu, jednom slušaocu, nisu bile izgubljene. Izvesno vreme Nikodim nije javno priznavao Hrista, već je posmatrao Njegov život i razmišljao o Njegovim učenjima. Na savetima Sinedriona u više navrata osujetio je planove sveštenika da Ga unište. Kad je Isus najzad bio podignut na krst, Nikodim se setio učenja s Maslinske gore: »Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovečji da se podigne. Da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.« Svetlost tog tajnog razgovora obasjala je krst na Golgoti i Nikodim je u Isusu video Otkupitelja sveta.
Nakon Gospodnjeg vaznesenja, kad su se učenici rasejali zbog progonstva, Nikodim je važno istupio napred. Upotrebio je svoje bogatstvo podupirući mladu Crkvu za koju su Jevreji očekivali da će biti uništena Hristovom smrću. U vreme opasnosti on koji je bio tako obazriv i sumnjičav, bio je čvrst kao stena, hrabreći veru učenika i dajući sredstva za napredak dela evanđelja. Oni koji su ga ranije poštovali, sad su mu se rugali i progonili ga. Postao je siromašan u zemaljskim dobrima, ali se nije pokolebao u veri koja se u njemu rodila za vreme noćnog razgovora sa Isusom.
Nikodim je preneo Jovanu izveštaj o ovom razgovoru i njegovim perom on je zabeležen za pouku milionima. Istine koje su tada iznete i danas su isto tako važne kao što su bile one svečane noći na tamnom brdu, kad je jevrejski poglavar došao da se raspita o putu života kod skromnog Učitelja iz Galileje.
