Jevreji koje je Isus isterao iz Hrama, smatrali su se Avramovom decom, ali su pobegli od Spasiteljevog prisustva zato što nisu mogli podneti Božju slavu koja se pokazivala u Njemu. Tako su dokazivali da Božjom milošću nisu bili pripremljeni da sudeluju u svetim službama u Hramu. Revno su održavali izgled svetosti, ali zanemarili su svetost srca. Dok su bili pobornici slova Zakona, neprekidno su kršili njegov duh. Njihova velika potreba bila je ta ista promena koju je Hristos objasnio Nikodimu – novo moralno rođenje, očišćenje od greha i obnovljenje znanja i svetosti.
Nije postojalo nikakvo opravdanje za slepoću Izrailja u pogledu obnovljenja. Nadahnut Svetim Duhom Isaija je napisao: »Ali bijasmo kao nečisto što, i sva naša pravda kao nečista haljina.« David se molio: »Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni.« A preko Jezekilja dato je obećanje: »I daću vam novo srce, i nov duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama…« (Isaija 64,6; Psalam 51,10; Jezekilj 36,26.27)
Nikodim je sa zamagljenim umom čitao ove delove Pisma, ali sad je počeo razumevati njihovo značenje. Uvideo je da najstroža poslušnost samo slovu Zakona, primenjivanog u spoljašnjem
životu, nijednom čoveku ne daje pravo da uđe u nebesko carstvo. Po ljudskoj proceni, njegov život bio je pravedan i častan, ali u Hristovom prisustvu osećao je da je njegovo srce nečisto a njegov život nesvet.
Hristos je privukao Nikodima. Dok mu je Spasitelj objašnjavao novorođenje, čeznuo je da se ova promena izvrši i u njemu. Kojim bi se sredstvima to moglo postići? Isus je odgovorio na neizgovoreno pitanje: »I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovečij da se podigne. Da ni jedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.«
To je bila oblast koju je Nikodim poznavao. Znamenje podignute zmije objasnilo mu je Spasiteljevu misiju. Kad je izraelski narod umirao od ujeda otrovnih zmija, Bog je naredio Mojsiju da načini zmiju od mjedi i da je postavi visoko usred zbora. Tada je po celom logoru oglašeno da će svi koji pogledaju zmiju živeti. Narod je dobro znao da zmija u sebi nema nikakve sile da im pomogne. Ona je bila simbol Hrista. Kao što je kip načinjen u obliku smrtonosne zmije podignut radi njihovog izlečenja, tako je i Onaj »u obličju tela grehovnog« trebao da bude njihov Otkupitelj. (Rimljanima 8,3) Mnogi Izrailjci smatrali su da žrtvena služba ima moć da ih oslobodi greha. Bog ih je želeo poučiti da ona nema veću vrednost od mjedene zmije. Ona je trebala njihove misli usmeriti ka Spasitelju. Oni nisu mogli učiniti ništa za sebe, ni za izlečenje svojih rana ni za oproštenje greha, već samo pokazati svoju veru u Dar Božji. Njihovo je bilo da gledaju i žive.
Oni koji su zmije ujele, mogli su odgoditi svoj pogled na mjedeni simbol. Mogli su zapitati kakva delotvornost postoji u tom simbolu. Možda su mogli potražiti naučno objašnjenje. Morali su prihvatiti Božju reč upućenu preko Mojsija. Ne pogledati značilo je poginuti.
Raspravljanjem i razgovorima um se ne prosvetljuje. Mi moramo gledati i živeti. Nikodim je primio pouku i usvojio je. Istraživao je Sveto pismo na nov način, ne radi teorijskih rasprava, već da bi primio život za svoju dušu. Počeo je gledati nebesko carstvo kad se pokorio vodstvu Svetoga Duha.
Danas postoje hiljade koje treba da upoznaju istu istinu koju je Nikodim naučio iz događaja s podignutom zmijom. Oni se oslanjaju na svoju poslušnost Božjem zakonu da bi ih ona preporučila Njegovoj naklonosti. Kad su pozvani da gledaju na Isusa i poveruju da ih On svojom milošću spašava, uzvikuju: »Kako može to biti?« (nastavlja se)
