Nikodim je slušao propovedi Jovana Krstitelja, o pokajanju i krštenju, kojima je Jovan ukazivao narodu na Onoga koji će krštavati Svetim Duhom. On je i sam smatrao da Jevrejima nedostaje duhovnosti i da njima u velikoj meri upravljaju licemerstvo i žudnja za svetovnom slavom. Nadao se da će prilikom Mesijinog dolaska nastati bolje stanje. Ipak vest Jovana Krstitelja koja je pokretala ljude da ispituju svoje srce, nije ga uspela osvedočiti o vlastitom grehu. On je bio strogi farisej i ponosio se svojim dobrim delima. Bio je nadaleko poštovan zbog svoje darežljivosti i velikodušnosti u podupiranju službe u Hramu, osećajući sigurnost u verovanju da je zadobio Božju naklonost. Uznemirila ga je misao o carstvu koje je tako čisto da ga on u svom sadašnjem stanju ne može naslediti.
Isusov slikoviti prikaz novorođenja, nije bio sasvim nepoznat Nikodimu. Obraćenici iz neznaboštva koji su prihvatili izrailjsku veru često su upoređivani s tek rođenom decom. Morao je shvatiti da Hristove reči nije trebalo doslovno tumačiti. Međutim, na osnovu svog Izrailjskog porekla smatrao je da mu je zagarantirano jedno mesto u Božjem carstvu. Smatrao je da mu nije potrebna nikakva promena i zato su ga iznenadile Spasiteljeve reči. Bio je pogođen njihovom neposrednom primenom na njega. Farisejska gordost borila se protiv iskrene želje čoveka koji je tražio istinu. Čudio se što Hristos razgovara s njim ne poštujući njegov položaj poglavara u Izrailju.
Iznenađen i ne vladajući sobom odgovorio je Hristu rečima punim ironije: »Kako se može čovek roditi kad je star?« Kao i mnogi drugi, kad britka istina dopre do savesti, i on je otkrio činjenicu da telesan čovek ne prima ono što je od Božjeg Duha. U njemu ne postoji ništa što odgovara duhovnim stvarima, jer se duhovne stvari duhovno razgledaju.
Međutim, Spasitelj nije na dokaz. Podižući svoju ruku u svečanom i tihom dostojanstvu, s još većom sigurnošću istaknuo je istinu: »Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije.« Nikodim je znao da Hristos govori o kršenju vodom i obnovljenju srca Božjim Duhom. Bio je uveren da se nalazi u prisutnosti Onoga koga je Jovan Krstitelj prorekao.
Isus je nastavio: »Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je.« Po prirodi srce je zlo i »ko će čisto izvaditi iz nečista? Niko«. (O Jovu 14,4)
Nikakav ljudski izum ne može pronaći lek za grešnu dušu. »Jer, telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijemu niti može.« »Jer od srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, kurvarstva, krađe, lažna svedočenja, hule na Boga.« (Rimljanima 8,7; Matej 15,19) Izvor u srcu mora da bude očišćen, da bi i potok postao čist. Onaj koji pokušava dosegnuti Nebo svojim sopstvenim delima, držanjem Zakona, pokušava nemoguće. Nema sigurnosti za onoga koji poseduje samo legalističku religiju, obličje pobožnosti. Hrišćanski život nije preinačavanje ili poboljšavanje staroga, već preobražaj prirode. To znači umiranje svome »ja« i grehu i potpuno novi život. Ova promena može se sprovesti samo uspešnim delovanjem Svetog Duha.
Nikodim je još bio zbunjen, pa je Isus upotrebio sliku vetra da bi prikazao svoju misao: »Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki čovek koji je rođen od Duha.«
Vetar se čuje u granama drveća, izazivajući šuštanje lišća i cvjetova; ali ipak nevidljiv je i niko ne zna otkuda dolazi i kuda ide. Tako je i s radom Svetoga Duha u srcu. Novorođenje se ne može bolje objasniti nego što se može objasniti kretanje vetra. Neko možda ne može tačno odrediti vreme i mesto ili utvrditi sve okolnosti u toku svog obraćenja, ali to nije dokaz da je on neobraćen. Silom koja je isto tako nevidljiva kao i vetar, Hristos neprekidno radi na srcu. Malo pomalo, možda nesvesno za onoga koji ih prima, nastaju utisci koji privlače dušu Hristu. Oni se mogu primiti razmišljanjem o Njemu, čitanjem ili slušanjem reči živog propovednika. A onda odjednom, kada Duh uputi neposredniji poziv, duša se radosno predaje Isusu. Mnogi ovo nazivaju iznenadnim obraćenjem, ali to je rezultat poziva Božjeg Duha – strpljivog, dugotrajnog procesa. (nastavlja se)
