Isus i Njegovi učenici celu noć proveli su na brdu, a kad se Sunce rodilo, sišli su u dolinu. Duboko zamišljeni i šutljivi učenici su bili ispunjeni strahopoštovanjem. Čak ni Petar nije imao što da kaže. Rado bi ostali na tom svetom mestu taknutom nebeskom svetlošću na kome je Božji Sin otkrio svoju slavu, ali trebalo je izvršiti zadatak za narod koji je na sve strane već tražio Isusa.
U podnožju brda skupilo se veliko mnoštvo predvođeno ostalim učenicima, koji su znali kamo je Isus otišao. Dolazeći, Spasitelj je zapovedio trojici svojih pratilaca da ništa ne govore o onome čemu su bili svedoci: »Nikom ne kazujte što ste videli dok Sin čovečji iz mrtvih ne ustane.« O otkrivenju koje su dobili, učenici su trebali razmišljati u svojim srcima, ne objavljujući ga javno. Prenoseći ga mnoštvu izazvali bi samo podsmeh ili praznu znatiželju. Čak i devetorica apostola neće razumeti prizor sve do nakon Hristovog vaskrsenja iz mrtvih. Kako su sporo shvatala čak i ova trojica omiljenih učenika vidi se iz činjenice što su se, bez obzira na ono o čemu je Hristos govorio da Ga očekuje, međusobno pitali što bi trebalo značiti vaskrsenje iz mrtvih. Ipak, nisu tražili nikakvo objašnjenje od Isusa. Njegove reči o budućnosti ispunjavale su ih žalošću; nisu tražili nikakvo daljnje otkrivenje o onome što su smatrali da se možda nikada neće dogoditi.
Kad su ljudi u ravnici ugledali Isusa, potrčali su Mu u susret, pozdravljajući Ga poštovanjem i radošću. Ipak, Njegovo oštro oko zapazilo je da su vrlo zbunjeni. Učenici su izgledali smeteni. Upravo se desilo nešto što im je nanelo poniženje i gorko razočaranje.
Dok su čekali u podnožju brda, jedan otac doveo im je svog sina da ga oslobode nemog duha koji ga je mučio. Kad je Isus poslao dvanaestoricu da propovedaju po Galileji, apostoli su dobili vlast nad nečistim duhovima da ih izgone napolje. Dok su išli jaki u veri, zli duhovi pokoravali su se njihovoj reči. sad su u Hristovo ime naredili duhu koji je mučio svoju žrtvu da je napusti; ali zli duh samo im se podsmevao razmećući se iznova svojom moći. Nespremni da objasne svoj neuspeh, učenici su osetili da nanose sramotu sebi i svom Učitelju. U mnoštvu je bilo književnika koji su dobro iskoristili ovu priliku da ih ponize. Gurajući se oko učenika, obasipali su ih pitanjima, želeći dokazati kako su oni i njihov Učitelj varalice. Rabini su pobedonosno objavili da je ovde zao duh koga ni učenici a ni sam Hristos ne mogu savladati. Narod je bio sklon da pristane uz književnike i mnoštvom je ovladao osećaj prezira i poruge.
Međutim, optužbe su iznenada prestale. Videći da se Isus i tri učenika približavaju, narod je brzo promenio raspoloženje i okrenuo se da ih sretne. Noć zajednice s nebeskom slavom ostavila je traga na Spasitelju i njegovim pratiocima. Na njihovoj pojavi počivala je svetlost koja je strahopoštova- njem ispunjavala one koji su ih gledali. Književnici su u strahu uzmakli, dok je narod dobrodošli- com pozdravio Isusa.
Kao da je bio očevidac svega što se dogodilo, Spasitelj je došao do mesta sukoba i upravljajući svoj pogled na književnike, upitao je: »Šta se prepirete s njima?«
Glasovi koji su pre toga bili tako samopouzdani i izazovni, sad su utihnuli. Celim mnoštvom zavladao je muk. Sad je ojađeni otac prokrčio svoj put kroz mnoštvo i bacivši se pred Isusove noge, izlio svoju nevolju i razočaranje.
»Učitelju«, rekao je, »dovedoh k tebi sina svojega u kome je duh nem. I svaki put kad ga lomi… I rekoh učenicima tvojim da ga isteraju; i ne mogoše.«
Isus je pogledao oko sebe na zanemelo mnoštvo, svadljive književnike, zbunjene učenike. Čitao je neverstvo u svakom srcu i glasom punim žalosti uzviknuo je: »O rode neverni! dokle ću s vama biti? dokle ću vas trpeti?« Tada je naložio nesrećnom ocu: »Dovedi mi sina svojega amo.«
Doveli su dečaka i kad se Spasiteljev pogled spustio na njega, zao duh bacio ga je na zemlju u grčevima agonije. Ležao je valjajući se i bacajući penu, parajući vazduh svojim neljudskim kricima. Ponovo su se Knez života i knez sila tame sreli na bojnom polju – Hristos u ispunjavanju svoje misije »da propovedam zarobljenima da će se otpustiti… da otpustim sužnje« (Luka 4,18), a Sotona u želji da svoju žrtvu zadrži pod svojom vlašću. Anđeli svetlosti i čete zlih anđela, nevidljivi, došli su blizu da posmatraju sukob. Isus je za trenutak dozvolio zlom duhu da pokaže svoju silu, da bi oni koji su to gledali mogli razumeti oslobođenje koje će se ostvariti. (nastavlja se)
