Ova glava zasnovana je na Luki 10,25–37.
U priči o milostivom Samarjaninu Hristos je prikazao prirodu prave vere. Pokazao je da se ona ne sastoji od sistema, simbola vere ili obreda, već u vršenju dela ljubavi, u donošenju najvećeg dobra drugima, u pravoj dobroti.
Dok je Hristos učio narod »ustade jedan zakonik i kušajući ga reče: učitelju! šta ću činiti da dobijem život večni«? S pažnjom od koje zastaje dah veliki skup iščekivao je odgovor. Sveštenici i rabini mislili su da uhvate u zamku Hrista pitanjem koje će postaviti ovaj zakonik. Međutim, Spasitelj se nije upuštao u raspravu. Potražio je odgovor od onoga koji je postavio pitanje. »Šta je napisano u zakonu?« rekao je On, »kako čitaš?« Jevreji su još optuživali Isusa da se olako odnosi prema Zakonu datom na Sinaju, ali On je pitanje spasenja usmerio na držanje Božjih zapovesti.
Zakonik je kazao: »Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom misli svojom, i bližnjega svojega kao samoga sebe.« Isus mu reče:
»Pravo si odgovorio; to čini i bićeš živ.«
Zakonik nije bio zadovoljan gledištem i delima fariseja. On je proučavao Pisma sa čežnjom da dozna njihovo stvarno značenje. Bio je životno zainteresiran za ovo i iskreno je upitao: »Šta ću činiti?« U svom odgovoru u vezi sa zahtevima Zakona, on je mimoišao čitavo mnoštvo obrednih propisa. Ovima nije pridavao nikakvu važnost, već je izneo dva velika načela na kojima su počivali sav Zakon i proroci. Ovaj odgovor, budući da ga je Hristos pohvalio, postavio je Spasitelja u povoljan položaj prema rabinima. Nisu Ga mogli osuditi, jer je odobrio ono što je isticao jedan tumač Zakona.
»To čini i bićeš živ«, rekao je Isus. Prikazao je Zakon kao božansku celinu i ovom poukom istaknuo da nije moguće držati jednu zapoved, a kršiti drugu, jer ih sve prožima isto načelo. Čovekova sudbina biće određena njegovom poslušnošću prema celokupnom Zakonu. Vrhunska ljubav prema Bogu i nepristrasna ljubav prema čoveku načela su koja treba ostvariti u životu.
Zakonik je utvrdio da je sam prestupnik Zakona. Bio je osvedočen Hristovim ispitivačkim rečima. Pravdu Zakona, za koju je tvrdio da razume, nije sprovodio u život. Nije izražavao ljubav prema svojim bližnjima. Od njega se tražilo pokajanje, no umesto da se pokaje, on je pokušao sebe opravdati. Umesto da prizna istinu, želeo je pokazati kako je teško ispuniti zapoved. Na taj način nadao se da će moći odbaciti osvedočenje i da će se opravdati u očima naroda. Spasiteljeve reči pokazale se da je njegovo pitanje bilo nepotrebno, budući da je i sam mogao odgovoriti na njega. Ipak, zakonik je postavio još jedno pitanje rekavši: »A ko je bližnji moj?«
Ovo pitanje izazivalo je među Jevrejima beskrajne rasprave. Nije bilo sumnje što se tiče neznabožaca i Samarjana – oni su bili stranci i neprijatelji. Ali, gde bi trebalo praviti razliku između ljudi iz vlastitog naroda i između različitih društvenih slojeva? Koga treba sveštenik, rabin, starešina smatrati bližnjim? Svoj život provodili su u celom nizu obreda da bi bili čisti. Držali su da
bi ih dodir s neukim i nehatnim mnoštvom oskvrnuo, što bi zahtevalo mučne napore da se nečistoća otkloni. Da li »nečiste« treba smatrati bližnjima?
Isus ponovo nije dozvolio da bude uvučen u raspravu. Nije osudio verski fanatizam onih koji su vrebali da Ga osude. Međutim, jednostavnom pričom uzdigao je pred svojim slušaocima takvu sliku izlivanja ljubavi koja potiče s Neba da su sva srca bila dirnuta, dok je zakonik priznao istinu.
Omogućiti da prodre svetlost najbolji je put za uklanjanje tame. Najbolji način da se suzbije zabluda jest iznošenje istine. Pojava Božje ljubavi otkriva izopačenost i greh srca okrenutog sebi.
»Jedan čovek«, rekao je Isus, »silažaše iz Jerusalima u Jerihon, pa ga uhvatiše hajduci, koji ga svukoše i izraniše, pa otidoše, ostavivši ga pola mrtva. A iznenada silažaše onim putem nekakav sveštenik, i videvši ga prođe. A tako i Levit kad je bio na onome mestu, pristupi, i videvši ga prođe.« (Luka 10,30–32) To nije bio neki izmišljeni prizor, već stvarni događaj, koji je bio verodostojno predočen. Sveštenik i Levit koji su prošli na drugu stranu, nalazili su se u društvu onih koji su slušali Hristove reči. (nastavlja se)
