Fariseji su smatrali sebe suviše mudrima da bi im bila potrebna pouka, suviše pravednima da bi im bilo potrebno spasenje, suviše poštovanima da bi im bilo potrebno poštovanje koje dolazi od Hrista. Spasitelj se okrenuo od njih da bi našao druge koji bi prihvatili nebesku poruku. U neobrazovanim ribarima, u cariniku na trgu, u ženi Samarjanki, u običnom narodu koji Ga je rado slušao, našao je svoje nove mehove za novo vino. Oruđa koja će se upotrebiti u delu evanđelja jesu ljudi koji rado prihvataju svetlost poslanu od Boga. To su Njegovi predstavnici za prenošenje poznavanja istine ovom svetu. Ako Hristovom milošću Njegov narod postane nov meh, tada će ga On ispuniti novim vinom.
Hristovo učenje, iako predstavljeno novim vinom, nije bilo nova nauka, već za otkrivenje onoga što se učilo od početka. Međutim, za fariseje Božja istina izgubila je svoje prvobitno značenje i lepotu. Hristovo učenje za njih bilo je novo skoro u svakom pogledu, a bilo je i neprepoznato i nepotvrđeno.
Isus je istaknuo moć lažnog učenja da razori poštovanje i čežnju za istinom. »I niko«, rekao je On, »pivši staro ne će odmah novoga; jer veli: staro je bolje.« Celokupna istina koja je bila dana svetu preko patrijaraha i proroka, zasijala je novom lepotom u Hristovim rečima. Međutim, književnici i fariseji nisu imali nikakvu želju za dragocenim, novim vinom. Dok se ne isprazne od starih predanja, običaja i navika, u njihovom umu i srcu nema mesta za Hristovo učenje. čvrsto su se držali mrtvih formi okrenuvši se od životodavne istine i Božje sile.
To se pokazalo kao propast za Jevreje i to će se pokazati kao propast za mnoge duše u naše vreme. Hiljade čine istu grešku koju su učinili fariseji ukoreni od Hrista na gozbi kod Mateja. Mnogi odbijaju istinu koja silazi od Oca svetlosti radije nego da odbace neku voljenu zamisao ili se odreknu nekog idola u svom shvatanju. Uzdaju se u sebe i oslanjaju se na svoju mudrost ne razumevajući svoje duhovno siromaštvo. oni uporno nastoje da bude spaseni na neki način kojim bi mogli ostvariti neko značajno delo. Kad uvide da ne postoji nikakav način da utkaju sebe u to delo, odbacuju ponuđeno spasenje.
Zakonska religija nikada ne može dovesti duše Hristu, jer je to vera bez ljubavi, bez Hrista. Post ili molitva pokrenuti duhom samoopravdanja jesu gad u Božjim očima. Svečani bogoslužbeni skup, čitav niz verskih obreda, spoljašnja poniznost, iznuđena žrtva, iskazuju da onaj koji sve ovo čini smatra sebe pravednim, predodređenim za nebo, ali to je sve prevara. Naša vlastita dela nikada nam ne mogu pribaviti spasenje.
Kao što je bilo u Hristovo vreme, tako je i danas; fariseji nisu bili svesni svog duhovnog siromaštva. Njima je upućena vest: »Jer govoriš: bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne potrebujem; a ne znaš da si ti nesrećan, i nevoljan, i siromah, i slep, i go. Svetujem te da kupiš u mene zlata žeženoga u ognju, da se obogatiš; i bele haljine, da se obučeš, i da se ne pokaže sramota golotinje tvoje.« (Otkrivenje 3,17.18) Vera i ljubav su zlato okušano u ognju. Međutim, kod mnogih ovo zlato je potamnelo i bogata riznica je izgubljena. Hristova pravda je za njih nenošena haljina, netaknuti izvor. Njima se kaže: »No imam na tebe, što si ljubav svoju prvu ostavio. Opomeni se dakle otkuda si spao, i pokaj se, i prava dela čini; ako li ne, doći ću ti skoro, i dignuću svećnjak tvoj s mesta njegova, ako se ne pokaješ.« (Otkrivenje 2,4.5)
»Žrtva je Bogu duh skrušen, a srce skrušena i poništena ne odbacuješ, Bože.« (Psalam 51,17) Čovek se mora osloboditi samoga sebe da bi u punom smislu reči mogao da bude Isusov vernik. Kad se odrekne samoga sebe, tada Gospod od čoveka može načiniti novo stvorenje. Novi mehovi mogu držati novo vino. Hristova ljubav nadahnuće vernika novim životom. U onome koji gleda na Načelnika i Svršitelja naše vere, pokazaće se Hristov karakter.
