Kad bude vaskrsnuo iz groba, njihova žalost pretvoriće se u radost. Posle svog vaznesenja On će kao ličnost da bude odsutan, ali preko Utešitelja još uvek će da bude s njima i oni svoje vreme neće provoditi u tugovanju. To je bilo ono što je Sotona želeo. Želeo je da na svet ostave utisak kako su bili prevareni i razočarani, ali oni su trebali verom gledati u gornju Svetinju, u kojoj je Isus služio za njih; trebali su otvoriti svoja srca Svetome Duhu, Njegovom Zastupniku i radovati se u svetlosti Njegovog prisustva. Ipak će doći dani iskušenja i probe, kad će se sukobiti s vladarima ovoga sveta i upraviteljima carstva tame; kad Hristos neće biti lično s njima i kad neće moći prepoznati Utešitelja, tada će za njih da bude prikladnije vreme za post.
Fariseji su težili da se uzvise strogim poštovanjem formi, dok je njihovo srce bilo ispunjeno zavišću i svađom. »Eto«, kaže Pismo, »postite da se prete i svađate i da bijete pesnicom bezbožno. Nemojte postiti tako kao danas, da bi se čuo gore glas vaš. Taki li je post koji izabrah da čovek muči dušu svoju jedan dan? da savija glavu svoju kao sita i da stere poda se kostret i pepeo? To li ćeš zvati post i dan ugodan Gospodu?« (Isaija 58,4.5)
Pravi post nije samo spoljašnja služba. Pismo opisuje post koji je Bog odabrao – »da razvežeš sveze bezbožnosti, da razdrešiš remene od bremena, da otpustiš potlačene, i da izlomite svaki jaram?«, da »otvoriš dušu svoju gladnome i nasitiš dušu nevoljnu«, (Isaija 58,6.10) Ovde je prikazan pravi duh i karakter Hristovog rada. Njegov celokupan život bio je žrtvovanje samoga sebe za spasenje sveta. Posteći u pustinji kušanja ili jedući sa carinicima na Matejevoj gozbi, On je davao svoj život za otkupljenje izgubljenih. Pravi Duh posvećenja ne pokazuje se u beskorisnom tugovanju, u ponižavanju tela i mnogobrojnim žrtvama, već u pokoravanju, samoga sebe za dragovoljnu službu Bogu i čoveku.
Nastavljajući svoj odgovor Jovanovim učenicima, Isus je izneo jednu parabolu govoreći: »Niko nemeće zakrpe od nove haljine na staru haljinu, inače će i novu razdreti, i staroj ne liči što je od novoga.« Vest Jovana Krstitelja nije trebala da bude prožeta predanjem i sujeverjem. Pokušaj da se spoji farisejska pretvornost s Jovanovim posvećenjem učinio bi očitijom pukotinu između njih.
Hristovo učenje nije se moglo spojiti s farisejskim formama. Hristos nije trebao zatvoriti pukotinu koja je načinjena Jovanovim učenjem. On će učiniti izraženijom podvojenost između staroga i novoga. Isus je dalje slikovito prikazao ovu činjenicu, govoreći: »I niko ne leva vina novoga u mehove stare; inače prodre novo vino mehove i ono se prolije, i mehovi propadnu.« Mehovi koji su se upotrebljavali za čuvanje novog vina, nakon izvesnog vremena postajali su suvi i krti i nepodesni da ponovo posluže za istu svrhu. Ovom poznatom slikom Isus je prikazao stanje jevrejskih vođa. Sveštenici, književnici i poglavari bili su usađeni u kolotečinu obreda i predanja. Njihova srca postala su stegnuta kao osušeni vinski mehovi s kojim ih je uporedio. Dok su ostajali zadovoljni religijom koja se oslanjala na Zakon, nisu mogli postati čuvari žive nebeske istine. Smatrali su da je njihova pravda sasvim dovoljna i nisu želeli da bilo što novo bude uneseno u njihovu religiju. Božju dobru volju prema ljudima nisu prihvatali kao nešto odvojeno od njih samih. Oni su je povezivali s sopstvenim zaslugama za svoja dobra dela. Vera koja deluje ljubavlju i čisti dušu nije mogla naći točku sjedinjenja s farisejskom verom sazdanom od obreda i ljudskih naredbi. Napor da se Isusovo učenje sjedini sa ustanovljenom religijom bio bi uzaludan. Božja životodavna istina, kao vino koje previre, uništila bi stare, trule mehove farisejskog predanja. (nastavlja se)
