Isus je sedeo kao uvaženi gost za stolom carinika, pokazujući svojim saosećanjem i društvenošću da priznaje dostojanstvo ljudskog roda, pa su ljudi čeznuli da postanu vredni Njegovog poverenja. Na njihova žedna srca Njegove reči padale su s blagoslovenom životodavnom silom. Probuđeni su novi podsticaji i mogućnost novog života otvorila se ovim ljudima odbačenim iz društva.
Na takvim skupovima kao što je bio ovaj, mnogo ljudi bilo je pod utiskom Spasiteljevog učenja, koji su Ga priznali tek nakon vaznesenja. Kad se Sveti Duh izlio i tri hiljade obratilo u jednom danu, među njima je bilo mnogo onih koji su prvi put čuli istinu za stolom nekog carinika pa su neki od njih postali vesnici evanđelja. Za samog Mateja Isusov primer na gozbi bio je trajna pouka. Prez- reni carinik postao je jedan od najodanijih evanđelista, idući u svojoj službi stopama svog Učitelja.
Kad su rabini doznali za Isusovo prisustvo na Matejevoj gozbi, iskoristili su priliku da ga optužbe. Međutim izabrali su da deluju preko učenika. Buđenjem njihovih predrasuda nadali su se da će ih odvojiti od njihovog Učitelja. Njihov način postupanja bio je da optuže Hrista učenicima, a učenike Hristu, usmeravajući strele tamo gde će najverovatnije raniti. To je način na koji je Sotona radio još od nezadovoljstva na Nebu, a svi koji pokušavaju izazvati neslogu i otuđenost pokrenuti su njegovim duhom.
»Zašto s carinicima i grešnicima učitelj vaš jede i pije?«, upitali su zavidljivi rabini.
Isus nije očekivao od svojih učenika da odgovore na optužbu, već je sam odgovorio: »Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni. Nego idite i naučite se šta znači: milosti hoću, a ne priloga. Jer ja nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje.« Fariseji su smatrali sebe duhovno zdravima, i zato im ne treba lekar, dok su za carinike i neznabošce tvrdili da umiru od bolesti duše. Zar se, tada, Njegov rad, kao lekara, nije sastojao u tome da pođe baš onom društvenom sloju kome je potrebna Njegova pomoć?
Međutim, iako su mislili tako visoko o sebi, fariseji su bili u težem stanju od onih koje su prezirali. Carinici su bili manje uskogrudni i manje samouvereni, pa su tako bili otvoreniji uticaju istine. Isus je rekao rabinima: »Idite i naučite se šta znači: milosti hoću, a ne priloga.« Tako je pokazao da tvrdeći da tumače Božju reč, u stvari nimalo ne poznaju njen duh.
Fariseji su za stanovito vreme bili ućutkani, ali postali su samo odlučniji u svom neprijateljstvu. Zatim su potražili učenike Jovana Krstitelja i pokušali da ih okrenu protiv Spasitelja. Ovi fariseji nisu prihvatili Krstiteljevu delatnost. Podrugljivo su ukazivali na njegov trezven život, njegove jednostavne navike, njegovu priprostu odeću i proglasili ga fanatikom. Zato što je objavljivao njihovo licemerstvo, suprotili su se njegovim rečima i pokušali podstaknuti narod protiv njega. Božji Duh pokrenuo je srca ovih rugača, osvedočavajući ih o grehu, ali odbili su Božji savet i izjavili da je Jovan opsednut đavolom.
Sad kad je Isus došao, družeći se s narodom, jedući i pijući za njihovim stolovima, optužili su Ga da je izelica i pijanica. Oni koji su optuživali, bili su sami krivi. Kao što je Bog pogrešno predstavljen, i kao što Ga je Sotona zaodenuo sopstvenim osobinama, tako su ovi loši ljudi lažno predstavili Gospodnje vesnike. (nastavlja se)
