Poslušali su Isusovu zapovest i uklonili kamen. Sve je učinjeno javno i sa ciljem. Svima je pružena prilika da vide kako se ne čini nikakva obmana. U grobu i steni ležalo je Lazarevo telo, hladno i mirno u smrti. Uzvici narikača umuknuli su. Iznenađena i puna iščekivanja, gomila je stajala oko groba, čekajući da vidi što će uslediti. Hristos je spokojno stajao ispred groba. Svečana ozbiljnost počivala je na prisutnima. Hristos se primaknuo grobu. Podižući svoje oči k Nebu, rekao je: »Oče! hvala ti što si me uslišio.« Malo pre Hristovi neprijatelji optuživali su Ga za hulu na Boga i uzimali kamenje da bace na Njega zato što je tvrdio da je Božji Sin. Optuživali su Ga da čini čuda Sotoninom silom. Međutim, ovde Hristos tvrdi da je Bog Njegov Otac i sa savršenim poverenjem izjavljuje da je On Božji Sin.
U svemu što je činio Hristos je sarađivao sa svojim Ocem. Uvek je pažljivo pokazivao da ne radi nezavisno od Njega; a svoja čuda činio je verom i molitvom. Hristos je želeo da svi znaju o Njegovom odnosu prema Njegovom Ocu. »Oče«, rekao je On, »hvala ti što si me uslišio. A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovde stoji, da veruju da si me ti poslao.« Ovde je učenicima i narodu trebao da bude dan najuverljiviji dokaz o odnosu koji postoji između Hrista i Boga. Njima je trebalo pokazati da Hristova tvrdnja nije bila obmana.
»I ovo rekavši zovnu iza glasa: Lazare! iziđi na polje.« Njegov glas, razgovetan i moćan, dopro je do ušiju umrloga. Dok je govorio, božansko je prosijavalo kroz Njegovu ljudsku prirodu. Na Njegovom licu, ozarenom Božjom slavom, narod je mogao da vidi pouzdanost Njegove sile. Svako oko bilo je prikovano za ulaz u pećinu. Svako uho bilo je spremno da primi i najmanji zvuk. S velikim i brižnim zanimanjem svi su iščekivali ispit Hristovog božanstva, dokaz koji treba potvrditi Njegovu izjavu da je Božji Sin ili ugušiti nadu za večna vremena.
U tihom grobu nešto se pokrenulo i onaj koji je bio mrtav stajao je na ulazu groba. Njegove pokrete sputavali su mrtvački povoji kojim je bio obavijen, pa je Hristos rekao zapanjenim gledaocima: »Razdrešite ga i pustite nek ide.« Ponovo je pokazano da čovek – radnik treba sarađivati sa Bogom. Ljudi treba da rade za ljude. Lazara su oslobodili i on je stajao pred mnoštvom, ne kao čovek ispijen bolešću, sa slabim, klecavim udovima, već kao čovek u najboljim godinama, u snazi plemenite muževnosti. Njegove oči sijale su razumom i ljubavlju prema svom Spasitelju. U dubokoj odanosti bacio se pred Isusove noge.
Očevici su u početku stajali nemi od čuđenja. Zatim je usledio neopisiv prizor radosti i zahvalnosti. Sestre su kao dar Božji primile povratak svog brata u život i prekidane suzama radosnicama izrazile su svoju zahvalnost Spasitelju. Međutim, dok su se brat, sestre i prijatelji radovali ovom ponovnom susretu, Isus se povukao s mesta događaja. Kad su potražili Darodavca života, nisu Ga mogli naći.
