Marta je požurila da sretne Isusa, njeno srce lomila je bujica suprotnih osećaja. Na Njegovom izražajnom licu čitala je istu nežnost i ljubav koja je tu uvek postojala. Njeno poverenje u Njega bilo je nepokolebano, ali mislila je na svog dragog brata koga je i Isus voleo. Sa žalošću koja je uskolebala njeno srce zato što Hristos nije došao ranije, a ipak s nadom da će čak i sad učiniti nešto da ih uteši, rekla je: »Gospode! da si bio ovde ne bi moj brat umro.« Usred pometnje koju su pravile narikače sestre su stalno ponavljale ove reči.
S ljudskim i božanskim sažaljenjem Isus je posmatrao njeno žalosno i brigom izborano Lice. Marta nije imala sklonosti da priča o onome što je prošlo; sve je iskazala dirljivim rečima:
»Gospode! da si bio ovde ne bi moj brat umro.« Ali gledajući u lice puno ljubavi, dodala je: »A sad znam da što zaišteš u Boga daće ti Bog.«
Isus je ohrabrio njenu veru rečima: »Braće tvoj ustati.« Njegov odgovor nije imao cilj da oživi nadu u trenutnu promenu. On je Matine misli poveo preko sadašnjeg oživljavanja njenog brata i usmerio ih na vaskrsenje pravednika. On je ovo učinio da bi u Lazarevom vaskrsnuću mogla da vidi zalog vaskrsenja svih mrtvih pravednika i sigurnost da će to da bude ostvareno Spasiteljevom silom.
Marta je odgovorila: »Znam da će ustati o vaskrsenju, u pošljednji dan.«
Želeći njenu veru još pravilnije usmeriti, Isus je izjavio: »Ja sam vaskrsenje i život.« U Hristu je iskonski, nepozajmljeni, nestečeni život.« »Ko ima sina Božijega ima život.« (1. Jovanova 5,12) Hristovo božanstvo je vernikovo čvrsto obećanje o večnom životu. »Koji veruje mene«, rekao je Isus, »ako i umre živeće. I nijedan koji živi i veruje u mene ne će umreti u vek. Veruješ li ovo?« Hristos ovde unapred gleda u vreme svog drugog dolaska. Tada će umrli pravednici ustati u neraspadljivosti, a živi pravednici uzeće se na Nebo ne videvši smrti. Čudo koje će Hristos upravo učiniti, vaskrsenje Lazar iz mrtvih, predstavljaće vaskrsenje svih umrlih pravednika. Svojom reči i svojim delima on je proglasio sebe Začetnikom vaskrsenja. On koji će i sam uskoro umreti na krstu, stajao je s ključevima smrti, kao pobednik nad grobom pokazujući svoje pravo i silu da da večni život.
Na Spasiteljeve reči: »Veruješ li ovo?«, Marta je odgovorila: »Da, Gospode! ja verovah da si ti Hristos sin Božji koji trebalo da dođe na svet.« Nije shvatila reči koje je Hristos izgovorio u njihovom celovitom značenju, ali priznala je svoju veru u Njegovo božanstvo i svoje poverenje da On može izvršiti sve što želi učiniti.
»I ovo rekavši otide te zovnu tajno Mariju sestru svoju govoreći: učitelj je došao, i zove te.« Vest je izrekla što je tiše mogla, jer su sveštenici i poglavari bili spremni da uhapse Isusa kad im se pruži prilika. Vika narikača sprečila je da se čuju njene reči.
Čuvši vest, Marija je hitro ustala i sa izrazom iščekivanja na licu napustila prostoriju. Misleći da je pošla na grob da plače, ožalošćeni su je pratili. Kad je stigla na mesto na kome je Isus čekao, klekla je kraj Njegovih nogu i drhtavim usnama kazala: »Gospode! da si bio ovde, ne bi umro moj brat.« Uzvike narikača teško je podnosila, jer je čeznula da nasamo razmeni sa Isusom nekoliko mirnih reči. Međutim, znala je za zlobu i ljubomoru koju su u svojim srcima gajili prema Isus neki od prisutnih, pa se uzdržala od potpunog izražavanja svoje boli.
»Onda Isus kad je vide gde plače, i gde plaču Židovi koji dođoše s njom, zgrozi se u duhu, i sam postade žalostan.« On je čitao srca svih okupljenih. Video je da je kod mnogih pokazivanja žalosti samo pretvaranje. Znao je da će neki iz ovog skupa, koji sad pokazuju licemernu žalost, uskoro planirati smrt ne samo za moćnog Čudotvorca već i za onog koji će da bude podignut iz mrtvih. Hristos je mogao strgnuti s njih odeću lažne žalosti. Ali, zadržao je svoj pravedni gnev. Reči koje je mogao izgovoriti kao izraz potpune istine nije izgovorio, zbog drage osobe koja je u boli klečala kraj Njegovih nogu i koja je istinski verovala u Njega.
»Gde ste ga metnuli!«, upitao je. »Rekoše mu: Gospode! hajde da vidiš.« Zajedno su krenuli ka grobu. To je bio žalostan prizor. Lazar je bio vrlo omiljen i njegove sestre u slomljenog srca plakale za njim, a njegovi prijatelji pridružili se boli i suzama ožalošćenih sestara. Pred tom ljudskom bedom i činjenicom da nesrećni prijatelji mogu oplakivati mrtvoga dok Spasitelj sveta stoji kraj njih – »Udariše suze Isusu.« Iako je bio Božji Sin, ipak je uzeo ljudsku prirodu na sebe i bio pokrenut ljudskom žalošću. Njegovo nežno, sažaljivo srce uvek je pokrenuto saosećanjem prema onima koji pate. On plače s onima koji plaču i raduje se s onima koji se raduju. (nastavlja se)
