»Tada im Isus kaza upravo: Lazar umre. I milo mi je vas radi što nisam bio onamo da verujete: nego hajdemo k njemu.« Toma nije mogao da vidi ništa drugo osim smrti koja čeka njegovog Učitelja ako pođe u Judeju, ali zapregao je svoj duh i rekao drugim učenicima: »Hajdemo i mi da pomremo s njim.« Poznavao je mržnju Jevreja prema Hristu. Njihova namera bila je da Ga ubiju, ali ona nije uspela, zato što Mu je ostalo još malo od određenog vremena. U toku ovog vremena Isusa su čuvali nebeski anđeli. Nikakvo zlo nije Mu se moglo dogoditi. Čak i u predelima Judeje, u kojoj su rabini kovali zaveru kako da Ga uhvate i ubiju.
Učenici su se začudili Hristovim rečima kad je rekao: »Lazar umre. I milo mi je… što nisam bio onamo.« Da li je Spasitelj svojim ličnim izborom izbegao dom svojih prijatelja koji su patili? Naizgled, Marija i Marta i Lazar na umoru bili su prepušteni sami sebi. Ali nisu bili sami. Hristos je gledao ceo prizor i nakon Lazareve smrti. Njegova milost pružala je podršku ožalošćenim sestrama. Isus je video žalost koja je raspinjala njihova srca, dok se njihov brat borio s moćnim neprijateljem– smrću. On je osećao svu težinu boli kad je rekao svojim učenicima: »Lazar umre.« Međutim, Hristos nije morao misliti samo na voljene iz Vitanije, On je morao misliti i na poučavanje svojih učenika. Oni treba da postanu Njegovi predstavnici u svetu, da bi Očev blagoslov mogao obgrliti sve. Radi njih je dozvolio da Lazar umre. Da ga je povratio iz bolesti u zdravlje, ne bi bilo učinjeno čudo koje je najodređeniji dokaz Njegovog božanskog karaktera.
Da se Hristos nalazio u bolesničkoj sobi, Lazar ne bi umro, jer Sotona ne bi imao vlast nad njim. Smrt ne bi mogla uperiti svoju strelu na Lazara u prisustvu Darodavca života. Zato je Hristos ostao po strani. On je pustio neprijatelju da upotrebi svoju moć, da bi ga mogao odstraniti kao pobeđenog neprijatelja. On je dozvolio da Lazar padne pod vlast smrti, a žalosne sestre videle su svog brata položenog u grobu. Hristos je znao da će, dok budu gledale mrtvo lice svog brata, njihova vera u Otkupitelja da bude okrutno kušana. Ali znao je da će iz borbe kroz koju su sada prolazile, njihova vera zasjati još većom silom. On je podnosio svaki udar boli koji su one izdržale. Nije ih manje voleo zato što je čekao, ali je znao da će izvojevati pobedu za njih, za Lazara, za sebe lično i za svoje učenike.
»Vas radi«, »da verujete«. Svima koji teže da osete vodstvo Božje ruke, trenutak najvećeg obeshrabrenja je vreme kad je božanska pomoć najbliža. Oni će se sa zahvalnošću osvrnuti na najmračniji deo svog puta. »Zna Gospod pobožne izbavljati.« (2. Petrova 2,9) Iz svakog iskušenja, iz svake nevolje On će ih izvesti s jačom verom i bogatijim iskustvom.
Odugovlačeći s dolaskom Lazaru, Hristos je imao nameru da pokaže milost onima koji Ga nisu primili. Odugovlačio je da bi vaskrsenjem Lazar iz mrtvih mogao dati svom tvrdokornom, nevernom narodu još jedan dokaz da je On zaista »vaskrsenje i život.« Nije se želeo odreći sveopšte nade naroda, sirotih, zabludelih ovaca doma Izrailjeva. Njegovo srce kidalo se zbog njihove okorelosti. U svojoj milosti nameravao im je dati još jedan dokaz više da je On Obnovitelj, Jedini koji može izneti na videlo život i besmrtnost. To je trebao da bude dokaz koji sveštenici neće moći pogrešno protumačiti. To je bio razlog njegovog oklevanja da dođe u Vitaniju. Ovo čudo, podizanje Lazar iz mrtvih, kao kruna svega trebalo je staviti Božji pečat na Njegov rad i na Njegovu tvrdnju da ima božanstvo.
Na svom putu do Vitanije Isus je, po svom običaju, služio bolesnima i nevoljnima. Pošto je stigao u grad, poslao je glasnika sestrama s vešću o svom dolasku. Hristos nije odmah ušao u kuću, već je ostao na jednom tihom mestu kraj puta.
Napadni prizori koje su pravili Jevreji prilikom smrti prijatelja ili rođaka nisu bili u skladu s Hristovim duhom. On je slušao odjekivanje plača iznajmljenih narikača i nije se želeo sa sestrama sresti u takvoj zbrci. Među ožalošćenim prijateljima nalazili su se i rođaci ove porodice od kojih su se neki nalazili na visokim, odgovornim položajima u Jerusalimu. Među njima su bili neki od najogorčenijih Hristovih neprijatelja. Hristos je znao namere njihove i zato se nije odmah pojavio.
Vest je tako tiho prenesena Marti da je drugi u prostoriji nisu čuli. Ophrvana tugom, Marija nije čula te reči. Marta je odmah ustala i izašla da sretne svog Gospoda, a Marija misleći da je Marta pošla na mesto na kome je Lazar sahranjen, sedila je tiho i nema od boli. (nastavlja se)
