Tuga je ušla u mirni dom u kome se Isus često odmarao. Lazara je pogodila iznenadna bolest i njegove sestre poručile su Spasitelju: »Gospode! gle, onaj koji ti je mio bolestan je.« Videle su snagu bolesti koja je zahvatila njihovog brata, ali znale su da je Isus mogao lečiti sve vrste bolesti. Verovale su da će saosećati s njima u njihovoj žalosti i zato nisu uputile hitan zahtev da odmah dođe, već su poslale samo poverljivu vest: »Onaj koji ti je mio bolestan je.« Mislile su da će On odmah odgovoriti na njihovu poruku i biti s njima čim bude mogao stići u Vitaniju.
Nespokojno su očekivale poruku od Njega. Dokle god je iskra života gorela u njihovom bratu, molile su i čekale da Isus dođe. Međutim, vesnik se vratio bez Njega. Ipak doneo je vest: »Ova bolest nije na smrt«, a to im je ulilo nadu za koju se uhvatile da će Lazar živeti. Nežno su pokušavale govoriti reči nade i ohrabrenja gotovo besvesnom patniku. Kad je Lazar umro, bile su gorko razočarane; ali su osećale Hristovu milost koja ih je podržavala i to ih je sačuvalo da ni za što ne okrivljuju Spasitelja.
Kad je Hristos čuo vest, učenicima se učinilo da ju je hladno primio. Nije izrazio žalost koju se očekivali da će pokazati. Pogledavši ih, rekao je: »Ova bolest nije na smrt, nego na slavu Božju, da se proslavi sin Božij s nje.« Dva dana ostao je u mestu u kome je bio. Ovo odgađanje bilo je tajna za učenike. Kakva bi uteha bila Njegovo prisustvo ovom ožalošćenom domu, pomislili su oni. Njegova snažna ljubav prema porodici u Vitaniji bila je dobro poznata učenicima i bili su iznenađeni što toj žalosnoj vesti. »Onaj koji ti je mio bolestan je.«
U toku ta dva dana izgledalo je kao da je Isus ovu vest odstranio iz svog uma, jer nije spominjao Lazara. Učenici su razmišljali o Jovanu Krstitelju, Isusovom preteči. Pitali su se zašto je Isus i pored sile da učini veličanstvena čuda, dopustio da Jovan propada u tamnici i da umre nasilnom smrću. Pošto je imao takvu silu, zašto Hristos nije spasio Jovanov život? Ovo pitanje su često postavljali fariseji koji su iznosili to kao nepobitan dokaz protiv Hristove tvrdnje da je Sin Božji. Spasitelj je upozorio svoje učenike na nedaće, gubitke i progonstva. Da li će ih zaboraviti u nedaćama? Neki su se pitali da nisu pogrešno razumeli Njegovu misiju. Svi su bili duboko ožalošćeni.
Nakon dva dana čekanja, Isus je rekao svojim učenicima: »Hajdemo opet u Judeju.« Učenici su se pitali zašto je Isus, ako je nameravao poći u Judeju, čekao dva dana. Međutim, bojazan za Hrista i njih lično sasvim je obuzela njihove misli. Nisu mogli da vide ništa drugo do opasnosti na putu koji je nameravao poći. »Rabi«, rekli su, »sad Jevreji šćadijahu da te ubiju kamenjem, pa opet hoćeš da ideš onamo? Isus odgovori: nije li dvanaest sahata u danu?« Ja sam pod vodstvom svog Oca i sve dok činim Njegovu volju, moj život je siguran. Dvanaest sati mog dana još nije isteklo. Ušao sam u ostatak svog dana, ali dokle god preostaje i najmanji deo, ja sam siguran.
»Ko danju ide«, nastavio je, »ne spotiče se, jer vidi videlo ovoga sveta.« Onaj koji čini Božju, koji ide stazom koju je Bog označio, ne može se spotaknuti i pasti. Svetlost Božjeg Duha koji ga vodi daje mu jasnu predodžbu o njegovoj dužnosti i vodi ga pravo do završetka njegovog rada. »A ko ide noću spotiče se, jer nema videla u njemu.« Onaj koji ide stazom koju je sam izabrao, na koju ga Bog nije pozvao, spotaći će se. Za njega se dan pretvara u noć i ma gde se nalazio, nije siguran.
»Ovo kaza, i potom reče im: Lazar, naš prijatelj, zaspa; nego idem da ga probudim.« »Lazar, naš prijatelj, zaspa.« Kako dirljive reči! Kako pune saučešća! Misleći na opasnost kojom će se njihov Učitelj izložiti odlaskom u Jerusalim, učenici su gotovo zaboravili ožalošćenu obitelj u Vitaniji. Međutim, ne i Hristos. Učenici su se osećali ukorenim. Bili su razočarani što Hristos nije puno brže odgovorio na vest. Došli su u iskušenje da pomisle da On nema nežne ljubavi prema Lazaru i njegovim sestrama kao što su to mislili, jer bi inače požurio natrag s glasnikom. Ali reči: »Lazar, naš prijatelj, zaspa« probudile su u njima prave osećaje. Uverili su se da Hristos nije zaboravio svoje prijatelje koji pate.
»Onda mu rekoše učenici njegovi! Ako je zaspao, ustaće. A Isus im reče za smrt njegovu, a oni mišljahu da govori za spavanje sna.« Svojoj vernoj deci Hristos predstavlja smrt kao san. Njihov život je sakriven s Hristom u Bogu i dok ne zatrubi poslednja truba, oni koji umiru spavaće u Njemu. (nastavlja se)
