Ova glava zasnovana je na Luki 10,38–42; Jovanu 11,1–44.
Lazar iz Vitanije bio je među najpostojanijim Hristovim učenicima. Od njihovog prvog susreta njegova vera u Hrista bila je snažna, njegova ljubav prema Njemu duboka, a i on je Spasitelju bio vrlo mio. Za Lazara je Hristos učinio svoje najveće čudo. Spasitelj je blagosiljao sve koji su tražili Njegovu pomoć; On voli celu ljudsku porodicu, ali s nekima je povezan osobito nežnim vezama. Njegovo srce bilo je povezano čvrstim vezama ljubavi prema porodici u Vitaniji, pa je za jednog njezinog člana učinio svoje najdivnije delo.
U Lazarevom domu Isus je često nalazio odmor. Spasitelj nije imao svog doma i zavisio je od gostoprimstva svojih prijatelja i učenika, pa mu je često, kad je bio umoran i željan ljudskog prijateljstva, bilo drago da nađe utočište u ovom mirnom domu, daleko od podozrenja i ljubomore gnevnih fariseja. Ovde je nalazio iskrenu dobrodošlicu i čisto, sveto prijateljstvo. Ovde je mogao govoriti jednostavno i sasvim slobodno, znajući da će se njegove reči shvatiti i ceniti.
Naš Spasitelj je cenio tihi dom i pažljive slušaoce. On je čeznuo za ljudskom nežnošću, ljubaznošću i toplinom. Oni koji su prihvatali nebesko poučavanje, koje je On uvek bio spreman dati, bili su vrlo blagoslovljeni. Dok je mnoštvo išlo za Hristom preko otvorenih polja, otkrivao im je lepote sveta prirode. Težio je da otvori oči njihovog razuma, da bi mogli da vide kako Božja ruka održava svet. Da bi pokrenuo uvažavanje Božje dobrote i dobročinstva, pažnju svojih slušalaca usmerio je na rosu koja nežno pada, na blage pljuskove kiše i na sjajno Sunce podjednako poklonjeno i dobrima i zlima. Želeo je da ljudi potpunije shvate pažnju koju Bog poklanja ljudskim oruđima koja je stvorio. Međutim, mnoštvo nije bilo spremno da sluša, pa je u domu u Vitaniji Hristos nalazio odmor od iscrpljujućeg sukoba u javnom životu. Tu je zahvalnim slušaocima otvarao knjigu Proviđenja. U ovom prisnom razgovoru svojim slušaocima otkrivao je ono što nije pokušavao kazati tom raznolikom mnoštvu. Nije imao potrebe da svojim prijateljima govori u pričama.
Dok je Hristos iznosio svoje divne pouke, Marija je sedila kraj Njegovih nogu, kao predan slušalac pun poštovanja. Jednom prilikom Marta, zauzeta brigom oko pripremanja obeda, došla je Hristu govoreći: »Gospode! zar ti ne mariš što me sestra moja ostavi samu da služim? reci joj dakle da mi pomaže.« To je bilo u vreme Hristove prve posete Vitaniji. Spasitelj i Njegovi učenici upravo su stigli sa svog zamornog pešačenja iz Jerihona. Marta se brinula da im osigura udobnost i u svojoj brižljivosti zaboravila je ljubaznost koju duguje svom gostu. Isus joj je odgovorio blagim i strpljivim rečima: »Marta! Marta! brineš se i trudiš za mnogo, a samo je jedno potrebno. Ali je Marija dobri deo izabrala, koji se ne će uzeti od nje.« Marija je u svoj um slagala dragocene reči koje su silazile sa Spasiteljevih usana, reči koje su joj bile dragocenije od najskupocenijih zemaljskih dragulja.
To »jedno« što je bilo potrebno Marti bio je blagi duh odanosti, dublje staranje za znanje o budućem besmrtnom životu i vrlinama neophodnim za duhovno napredovanje. Trebalo je da se manje stara za prolazno, a više za ono što će večno trajati. Isus želi poučiti svoju decu da iskoriste svaku priliku da bi stekli ovo znanje koje će ih umudriti na spasenje. Hristovom delu potrebni su promišljeni, energični radnici. Postoji široko polje za Marte s revnošću za delotvorni verski rad. Međutim, neka one najpre sednu zajedno s Marijom kraj Isusovih nogu. Neka marljivost, tačnost i snaga budu posvećeni Hristovom milošću, pa će tada život da bude nepobediva sila za dobro. (nastavlja se)
){kind=logo}
)