Hristov gnev bio je usmeren protiv licemerstva, velikih greha, kojima su ljudi razarali svoje ljude, varali narod i obeščašćivali Boga. U vrlo prevarnom rasuđivanju sveštenika i poglavara, prepoznao je delovanje Sotoninih oruđa. Njegova osuda greha bila je oštra i pokretala je na preispitivanje, ali nije izgovorio nijednu osvetničku reč. Bio je ispunjen svetim gnevom prema knezu tame, ali nije izrazio nikakvo razdražljivo raspoloženje. Tako će i hrišćanin koji živi u skladu sa Bogom i odlikuje se dragocenim osobinama ljubavi milosti, da bude ispunjen pravednim gnevom prema grehu, ali neće da bude pokrenut strašću da ruži one koji ga ruže. On će u Hristu sačuvati mir i vlast nad sobom. Čak i onda kad se sretne s onima koji pokretani silama odozdo brane neistinu.
Božansko sažaljenje ogledalo se na licu Božijeg Sina dok je laganim pogledom obuhvatao Hram i svoje slušaoce. Glasom prigušenim dubokom boli i gorkim suzama, uzviknuo je: »Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k sebi! koliko puta hteh da skupim čeda tvoja, kao što kokoš okuplja piliće svoje pod krila, i ne hteste!« To je bila borba odvajanja. U Hristovom plaču izlivalo se samo Božje srce. Bilo je to na rastanku tajanstveno »zbogom« Božje ljubavi koja dugo trpi.
I fariseji i sadukeji bili su ućutkani. Isus je sabrao svoje učenike i pripremio se da napusti Hram, ne kao pobeđen koga su neprijatelji primorali da ih napusti, već kao Onaj čije je delo završeno. Izašao je iz borbe kao pobednik.
Dragocene istine koje su tog značajnog dana potekle sa Hristovih usana, sačuvane su u mnogim srcima. Nove misli i nove težnje probudile su se u njihovom životu, i nova istorija je otpočela. Nakon Hristovog raspeća i vaskrsenja ovi ljudi odlučno su istupili i ispunili božanski nalog mudrošću i revnošću koje su bile usklađene s veličinom dela. Nosili su vest koja se obraćala ljudskim srcima, pokoravajući stare predrasude koje su dugo sputavale hiljade ljudi. Pred njihovim svedočanstvom ljudske teorije i filozofije postale su kao prazne priče. Silni su bili rezultati proistekli iz Spasiteljevih reči upućenih zadivljenom i strahopoštovanjem obuzetom mnoštvu u Jerusalimskom Hramu.
Međutim, Izrailj kao narod ostavio je svog Boga. Odlomile su se prirodne maslinove grane. Posmatrajući poslednji put unutrašnjost Hrama, Isus je s dubokom boli rekao: »Eto će vam se ostaviti vaša kuća pusta. Jer vam kažem: nećete mene videti odsele dok ne rečete: blagosloven koji ide u ime Gospodnje.« Dosad je Hram nazivao domom svoga Oca, ali sada kad Božji Sin bude izašao izvan tih zidova, Božja slava zauvek će se povući iz Hrama sazidanog Njemu u slavu. Odsad njegovi obredi neće imati nikakvog značenja, a njegove službe postaće uzaludne.
