Isto idolopoklonstvo u velikoj meri gaji se i danas. Mnogi su krivi zato što zanemaruju udovice i siročad, bolesne i siromašne, da bi podigli skupocene spomenike mrtvima. Vreme, novac i rad neštedimice se troše za ovaj cilj, dok dužnosti prema živima – dužnosti koje je Hristos jasno zapovedio, ostaju neizvršene.
Fariseji su izgrađivali grobove proroka i ukrašavali njihove grobnice i govorili jedan drugome: Da smo živeli u vreme svojih očeva ne bismo se udružili s njima u prolivanju krvi Božjih slugu. Istodobno planirali su oduzeti život Njegovom Sinu. To treba da bude pouka i za nas. To treba otvoriti naše oči za sotonsku silu kojom obmanjuje um i okreće ga od svetlosti istine. Mnogi idu farisejskim tragom. Odaju poštovanje onima koji umrli za svoju veru. Čude se slepilu Jevreja koje su pokazali odbacujući Hrista. Da smo živeli u Njegovo vreme, izjavljuju oni, rado bismo prihvatili Njegovo učenje, ne bismo nikada bili sudionici, u grehu onih koji su odbacili Spasitelja. Međutim, kad poslušnost prema Bogu zahteva samoodricanje i poniznost, te iste osobe guše svoja osvedočenja i odbijaju poslušnost. Tako izražavaju isti duh kao i fariseji koje Hristos osudio.
Jevreji su jedva shvatili ogromnu odgovornost povezanu s odbacivanjem Hrista. Od vremena kad je prolivena prva nevina krv kad je pravedni Avelj pao od Kajinove ruke, ponavlja se ista istorija s krivicom koja postaje sve veća. U sva vremena proroci su podizali svoje glasove protiv greha careva, vladara i naroda, govoreći ono što im je Bog zapovedio, slušajući Njegovu volju po cenu svog života. Iz naraštaja u naraštaj gomilala se strašna kazna za one koji su odbacivali svetlost i istinu. To su sada na svoju glavu navlačili Hristovi neprijatelji. Greh sveštenika i poglavara bio je veći od greha bilo kog prethodnog naraštaja. Svojim odbacivanjem Spasitelja, sami su postali odgovorni za krv svih pravednika ubijenih od Avelja do Hrista. Uskoro će se do prelivanja ispuniti čaša njihovog bezakonja. Uskoro će se ona izliti na njihove glave kao osveta pravde. Isus ih je na to opomenuo:
»Da dođe na vas sva krv pravedna što je prolivena na zemlji od krvi Avelja pravednoga i do krvi Zaharije sina Varahijina, kojega ubiste među crkvom i oltarom. Zaista vam kažem da će ovo sve doći na rod ovaj.«
Književnici i fariseji koji su slušali Isusa poznavali su istinitost Njegovih reči. Znali su kako je ubijen prorok Zaharija. Još dok su reči božanske opomene bile na njegovim usnama, sotonski bes zahvatio je otpalog cara i po njegovoj zapovesti prorok je ubijen. Njegova krv obeležila je kamenje u predvorju Hrama i nije se mogla ukloniti; ostala je kao svedočanstvo protiv otpalog Izrailja. Dokle ko god Hram bude stajao ostaće i mrlja od pravedne krvi koja traži od Boga da bude osvećena. Dok je Isus podsećao na ove strašne grehe, strah je prostrujao mnoštvom.
Gledajući unapred Isus je izjavio da će okorelost Jevreja i njihova netrpeljivost prema Božjim slugama da bude istovetna s onom u prošlosti:
»Zato evo ja ću k vama poslati proroke i premudre i književnike; i vi ćete jedne pobiti i raspeti, a jedne biti po zbornicama svojima i goniti od grada do grada.« Proroci i mudraci, puni vere i Svetoga Duha – Stefan, Jakov i mnogi drugi – biće osuđeni i ubijeni. Rukom podignutom prema nebu i božanskom svetlošću koja je okruživala Njegovu ličnost. Hristos je govorio kao sudac onima koji su stajali pred Njim. Njegov glas, koji je tako često nežno pozivao, sad je karao i osuđivao. Slušaoci su zadrhtali. Utisak koji su ostavile Njegove reči i Njegov pogled nikada se nije mogao izbrisati. (nastavlja se)
