O, koliko je Hristos čeznuo da Izrailju otvori dragocene riznice istine! Međutim, njihovo duhovno slepilo bilo je takvo da im je bilo nemoguće otkriti istine o Njegovom carstvu. Čvrsto su se držali svoga veruju i svojih beskorisnih obreda dok je nebeska istina čekala da je prime. Trošili su svoj novac na ništavne stvari, dok im je hleb života stajao na domašaju. Zašto nisu prišli Božjoj reči i marljivo je proučavali da vide jesu li bili u zabludi? Spisi Staroga zaveta jasno su iznosili svaku pojedinost Hristove službe, a On je stalno navodio proroke i izjavljivao: »Da su iskreno istraživali Pismo, podvrgavajući svoje teorije proveri iz Božje reči, Isus ne bi morao plakati nad njihovom okorelošću. On ne bi mogao izjaviti: »Eto će vam se ostaviti kuća vaša pusta.« (Luka 13,35) Mogli bi upoznati dokaz o Njegovom mesijanstvu i nesreća koja je pretvorila njihovi ponosni grad u ruševine, mogla bi se izbeći. Međutim, um Jevreja postao je skučen njihovim nerazumnim fanatizmom. Hristove pouke otkrivale su nedostatke njihovog karaktera i zahtevale su pokajanje. Da su prihvatili Njegova učenja, njihov način života morao bi se izmeniti i morali bi napustiti nade koje su gajili. Da bi ih Nebo poštovalo, moraju žrtvovati poštovanje ljudi. Da bi poslušali reči ovog novog rabina, moraju poći protiv mišljenja velikih mislilaca i učitelja svog vremena.
Istina nije bila omiljena u Hristovo doba. Ona je neomiljena i u naše vreme. Postala je neomiljena otkako je Sotona prvi put u čoveku izazvao odvratnost prema njoj iznošenjem laži koje su vodile samouzvišenju. Zar se i mi danas ne srećemo s teorijama i doktrinama koje nemaju osnovu u Božjoj reči? Ljudi ih se drže tako čvrsto kao što su se Jevreji držali svog predanja.
Jevrejske vođe bile su ispunjene duhovnim ponosom. Njihova želja za ličnim proslavljanjem pokazala se čak i u službi u svetinji. Voleli su najviša mesta u sinagogi. Voleli su pozdrave na trgovima i bili zadovoljni kad su čuli zvuk svojih titula sa usana ljudi. Dok je stvarna pobožnost opadala, postali su još ljubomorniji na svoja predanja i obrede.
Budući da je njihov razum bio pomračen sebičnim predrasudama, oni nisu mogli uskladiti silu Hristovih uverljivih reči sa skromnošću Njegovog života. Nisu shvatili činjenicu da stvarnoj veličini nije potrebno spoljašnje razmetanje. Siromaštvo ovog čoveka u potpunoj je opreci s Njegovom tvrdnjom da je Mesija. Ako je On ono što je tvrdio da jest, pitali su se oni, zašto je tako skroman. Ako je zadovoljan time da bude bez oružane sile, što će biti od njihovog naroda? Kako može sila i slava koju su tako dugo očekivali dovesti narode da budu podanici gradu Jevreja? Zar sveštenici nisu učili da Izrailj treba da zavlada celom Zemljom? Da li je moguće da su veliki verski učitelji pogrešili?
Međutim, nije samo odsustvo spoljašnje slave u Isusovom životu bilo to što je navelo Jevreje da Ga odbace. On je bio utelovljenje čistoće, a oni su bili nečisti. Prebivao je među ljudima kao primer besprekorne čestitosti. Njegov život bez mane osvetlio je njihova srca. Njegova iskrenost otkrivala je njihovu neiskrenost. Ona je učinila da se pokaže sva pretvornost njihove licemerne pobožnosti i otkrila im bezakonje u njegovom nakaradnom karakteru. Takva svetlost bila je nepoželjna.
Da je Hristos isticao fariseje i da je veličao njihovo znanje i pobožnost, oni bi Ga s radošću pozdravili. Međutim, kad je govorio o nebeskom carstvu kao o razdoblju milosti za sve ljude, iznosio je jedan vid religije koji nisu hteli trpeti. Njihov lični primer i učenje nikada nisu bili takvi da službu Bogu učine poželjnom. Kad su videli Isusa kako ukazuje pažnju onima koje su oni mrzeli i odbacili, u njihovim gordim srcima pokrenule su se najgore strasti. Usled svog hvalisanja da će »Lav«, koji je od koljena Judina« (Otkrivenje 5,5) uzdići Izrailj više svih naroda, oni ne bi mogli podneti razočarenje u svoje slavoljubive nade bolje no što su mogli podneti Hristov prekor zbog njihovih greha i osudu koju su osećali već i od samog prisustva Njegove čistoće.
