Tako su anđeli zaštitili i Lota i sigurno izveli iz Sodome. Tako su zaštitili Jelisija u malom planinskom gradu. Kad su okolna brda bila puna konja, bojnih kola sirijskog cara i velike vojske naoružanih ljudi, Jelisije je video kako su obližnje planinske padine bile prekrivene Božjim vojskama – konjima i vatrenim bojnim kolima posvuda oko Gospodnjeg sluge.
U svim vekovima anđeli su bili blizu Hristovih vernih sledbenika. Silni savez zla svrstan je u borbene redove protiv onih koji će pobediti, ali Hristos želi da vidimo ono što je nevidljivo, nebeske vojske ulogorene oko onih koji ljube boga, da bi ih oslobodile. Nećemo nikada doznati od kojih smo opasnosti, vidljivih i nevidljivih, bili sačuvani posredovanjem anđela, sve dok u svetlosti večnog života ne budemo sagledali Božja proviđenja. Tada ćemo znati da je celokupna nebeska porodica pokazala zanimanje za nas ovde dole i da su vesnici s Božjeg prestola iz dana u dan pratili naše korake.
Kad je Isus u sinagogi čitao proročanstvo, nije pročitao konačni opis Mesijinog rada. Pročitavši reči: »Da oglasim godinu milosti Gospodnje«, izostavio je rečenicu »i dan osvete Boga našega«. (Isaija 61,2) To je bilo isto toliko istinito kao što je bio prvi deo proročanstva; svojom šutnjom Isus nije porekao istinu. Međutim na ovom poslednjem izrazu Njegovi slušaoci rado su se zadržavali želeći da se ispuni. Objavljivali su sudove protiv neznabožaca ne shvatajući da je njihova krivica bila čak veća nego krivica drugih. Njima je najbitnije bila potrebna milost koju su oni tako spremno uskraćivali neznabošcima. Tog dana u sinagogi, kad je Isus stajao među njima, imali su priliku da prihvate poziv Neba. On kome je »mila milost« (Mihej 7,18) rado bi ih spasio uništenja koje su prizivali njihovi gresi.
On ih nije mogao napustiti a da im ne uputi još jedan poziv na pokajanje. Pred kraj svog rada u Galileji, ponovo je posetio dom svog detinjstva. Od odbacivanja koje je doživeo ovde, glas o Njegovom propovedanju i Njegovim čudima ispunio je zemlju. Sada niko nije mogao poreći da On poseduje silu veću od ljudske. Ljudi iz Nazareta znali su da je išao čineći dobro i lečeći sve one koje je Sotona ugnjetavao. Oko njih su postojala čitava sela u kojima se ni u jednoj kući nije čulo ječanje bolesnih, jer je On prošao kroz njih i izlečio sve njihove bolesnike. Milost koja se otkrivala u svakom pothvatu Njegovog života pružala je dokaz o Njegovom božanskom pomaza nju.
Dok su slušali Njegove reči, Nazarećani su opet bili pokrenuti Svetim Duhom. Međutim, čak ni sada nisu hteli priznati da je ovaj čovek, koji je odrastao među njima, bio drukčiji ili veći od njih. Još ih je peklo gorko sećanje da je njima, dok je za sebe tvrdio da je Obećani, osporavao mesto u Izrailju, jer im je pokazao da su manje dostojni Božje naklonosti od jednog neznabošca ili neznaboškinje. Stoga, iako su postavili pitanje: »Otkud ovome mudrost ova i moć?«, oni Ga nisu mogli primiti kao Hrista Božjega. Zbog njihovog neverstva Spasitelj nije mogao učiniti među njima mnoga čuda. Samo je nekoliko duša bilo otvoreno za Njegove blagoslove i On se teška srca udaljio, da se nikada više ne vrati.
Neverstvo, koje su ranije gajili, zavladalo je ljudima iz Nazareta. Ono je takođe vladalo i nad Sinedrionom i narodom. Za sveštenike i narod prvo odbijanje otkrivenja sile Svetoga Duha bilo je početak kraja. Da bi dokazali kako je njihovo prvo odbijanje bilo ispravno, nastavili su nakon toga sitničarski osuđivati Hristove reči. Njihovo odbacivanje Duha dostiglo je svoj vrhunac na golgotskom krstu, u uništenju njihovog grada i u rasejavanju naroda na sve četiri strane sveta. (nastavlja se)
