Hristos se nije trudio da neverni Jevreji razumeju Njegove reči, pa čak u to vreme ni njegovi učenici. Znao je da će ih Njegovi neprijatelji pogrešno protumačiti i da će ih okrenuti protiv Njega. Na Njegovom suđenju izneće ih kao optužbu, a na Golgoti će ih izgovarati sa ciljem da ga rane. Međutim, objasniti ih sada, značilo bi upoznati učenike sa svojim patnjama i naneti im bol koji oni još nisu mogli podneti. A i objašnjenje bi prerano otkrilo do čega će Jevreje dovesti njihove predrasude i neverovanja. Već su stupili na stazu kojom će uporno ići sve dok On ne bude poveden kao jagnje na zaklanje. Ove Hristove reči izgovorene su radi onih koji će poverovati u Njega. Znao je da će biti ponovljene. Budući da su izgovorene za vreme Pashe, dopreće do ušiju hiljada koje će ih proneti u sve delove sveta. Nakon Njegovog vaskrsenja iz mrtvih njihovo značenje biće razjašnjeno. One će mnogima postati uverljiv dokaz Njegove božanske prirode.
Čak ni Isusovi učenici često nisu razumevali Njegove pouke zbog svog duhovnog mraka. Međutim, događaji koji su usledili razjasnili su im mnoge od ovih pouka. Kad više nije išao s njima, Njegove reči postale su potpora njihovim srcima.
Spasiteljeve reči koje su se odnosile na Hram u Jerusalimu: »Razvalite ovu crkvu, i za tri dana ću je podignuti«, imale su dublji smisao nego što su slušaoci slutili. Hristos je bio utemeljitelj života Hrama. Njegove službe bile su slika žrtve Božjeg Sina. Svešteničko zvanje uspostavljeno je da prikaže Hristov posrednički karakter i delo. Celokupan plan žrtvenog bogosluženja bio je predslika Spasiteljeve smrti za otkupljenje sveta. Ove žrtve neće imati nikakvo značenje kad veliki događaj na koji su vekovima ukazivale bude ispunjen.
Budući da je celokupno obredno izlaganje istine simbolično ukazivalo na Hrista, ono bez Njega nije imalo nikakvu vrednost. Kad su Jevreji zapečatili svoje odbacivanje Hrista time što su Ga predali da se pogubi, odbacili su sve ono što je pridavalo značenje Hramu i njegovim službama. Nestalo je njegove svetosti. On je bio osuđen na uništenje. Od toga dana žrtve i služba u vezi s njima postale su beznačajne. Kao i Kainova žrtva nisu izražavale veru u Spasitelja. Time što su Hrista predali na smrt, Jevreji su u stvari razorili svoj Hram. Kad je Hristos razapet, unutarnja zavesa u Hramu razderala se na dva dela, od vrha do dna, označavajući da je prineta velika završna žrtva, i da je ceo sistem žrtava zauvek prestao.
»Za tri dana ću je podignuti.« Sile tame kao da su nadvladale prilikom Spasiteljeve smrti i klicale su od radosti zbog svoje pobede. Međutim, iz iznajmljenog Josifovog groba Isus je izašao kao pobednik. »I svukavši poglavarstva i vlasti izvede ih na ugled slobodno, i pobedi ih na njemu.« (Kološanima 2,15) Posredstvom svoje smrti i vaskrsenja, On je postao sluga »istitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovek.« (Jevrejima 8,2) Ljudi su podignuli jevrejski šator od sastanka, ljudi su sazidali jevrejski Hram, ali gornju Svetinju – po čijoj je slici bila načinjena zemaljska Svetinja – nije sagradio nijedan zemaljski arhitekt. »Evo čoveka, kojemu je ime klica… Jer će on sagraditi crkvu Gospodnju, i nosiće slavu, i sedeće i vladati na svom prestolu, i biće sveštenik na prestolu svom.« (Zaharija 6,12.13)
Služba prinošenja žrtava, koja je ukazivala na Hrista, prestala je, ali ljudske oči su sada bile usmerene pravoj žrtvi a grehe sveta. Zemaljske sveštenička služba prestala je, ali mi gledamo na Isusa, sveštenika novog zaveta i na »krv kropljenja, koja bolje govori nego Aveljeva.« »Još se nije otvorio put svetih, dokle prva skinija stoji… ali došavši Hristos, poglavar sveštenički dobara koja će doći, kroz bolju i savršeniju skiniju, koja nije rukom građena,… kroz svoju krv uđe jednom u svetinju, i nađe večni otkup.« (Jevrejima 12,24;9,8–12)
»Zato i može u vek spasti one koji krozanj dolaze k Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih.« (Jevrejima 7,25) Iako se služba morala premestiti iz zemaljskog u nebeski Hram; iako će svetinja i naš veliki Prvosveštenik biti nevidljiv za ljudske oči, ipak učenici neće trpeti nikakav gubitak. Oni neće doživeti nikakav prekid svoje zajednice niti smanjenje sile zbog Spasiteljevog odsustva. Dok Isus služi u nebeskoj svetinji, On takođe služi i u Crkvi na Zemlji preko svoga Duha. On je sakriven od naših očiju, ali Njegovo obećanje dato na rastanku ispunjava se: »Evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka veka.« (Matej 28,20) Iako svoju silu prenosi svojim slugama, Njegovo prisustvo koje daje snagu, još je u Njegovoj crkvi.
»Imajući dakle velikoga poglavara svešteničkoga… Isusa sina Božijega, da se držimo priznanja. Jer nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našim slabostima, nego koji je u svačemu iskušan kao i mi, osim greha. Da pristupimo dakle slobodno k prestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vreme kad nam zatreba pomoć.« (Jevrejima 4,14–16)
