Nisu se hteli pokajati. Znali su da se pokrenulo Hristovo saučešće prema siromašnima. Znali su da su bili krivi za ucenjivanje u poslovanju s narodom. Mrzeli su Hrista zato što je znao njihove misli. Njegovo javno karanje značilo je ponižavanje njihove gordosti i zavideli su Mu što Njegov uticaj na narod sve više raste. Odlučili su da Ga pitaju o sili kojom ih je isterao i ko Mu je dao tu silu.
Polako i oprezno, ali s mržnjom u srcu, vratili su se u Hram. Međutim, kakva je promena nastupila za vreme njihova odsustva! Kad su pobegli, siromašni su ostali, oni su sad posmatrali Isusa, čije je lice izražavalo ljubav i saučešće. Sa suzama u očima govorio je prestrašenim ljudima oko sebe: »Ne boj se, ja ću te izbaviti, a ti me proslavi! Ja zato dođoh na ovaj svet.
Narod se tiskao oko Hrista, s hitnim dirljivim pozivima: Učitelju, blagoslovi me! Njegovo uho čulo je svaki vapaj. Sažaljenjem koje nadilazi sažaljenje nežne majke, On se naginjao nad mališanima koji su patili. Svima je posvećivao pažnju. Svako je bio izlečen bez obzira od koje je bolesti bolovao. Nemi su u hvali otvarali svoje usne; slepi su posmatrali lice svog Iscelitelja. Srca onih koji su patili postala su radosna.
Dok su sveštenici i službenici Hrama posmatrali ovo veliko delo, kakvo otkrivenje su za njih bili blagoslovi koje su slušali! Ljudi su pričali o patnjama koje su podnosili, o neostvarenim nadama, o bolnim danima i besanim noćima. Kad je izgledalo da je i poslednja iskra nade ugasnula, Hristos ih je iscelio. »Teret je bio tako težak«, svedočio je jedan, »ali, našao sam Onoga koji mi je pomogao. To je Hristos Božji i ja ću posvetiti svoj život Njegovoj službi.« Roditelji su govorili svojoj deci:
»On vam je spasio život, podignite svoje glasove Njemu u slavu!« Glasovi dece i mladeži, očeva i majki, prijatelja i posmatrača stopili su se u zahvalnosti i slavljenju. Nada i radost ispunjavale su njihova srca. Mir je zavladao njihovim umom. I duša i telo bilo im je izlečeno i oni su se vratili domu objavljujući posvuda neuporedivu Isusovu ljubav.
Prilikom Hristovog raspeća, oni koji su doživeli takvo isceljenje nisu se pridružili rulji koja je vikala: »Raspni ga raspni ga!« Oni su saosećali sa Isusom, jer su osetili Njegovo silno saučešće i čudesnu silu. Znali su da je On njihov Spasitelj, jer im je poklonio zdravlje i tela i duše. Slušali su propovedanje apostola i Božja reč koja je ušla u njihova srca podarila im je i razumevanje. Postali su posrednici Božje milosti i oruđa Njegovog spasenja.
Mnoštvo koje je pobeglo iz predvorja Hrama, nakon izvesnog vremena lagano se vratilo. Delomično su se oporavili od straha koji ih je obuzeo, ali su im lica još izražavala neodlučnost i bojažljivost. Oni su s divljenjem posmatrali Isusova dela uvereni da su u njemu ispunila proročanstva o Mesiji. Greh obesveštenja Hrama u velikoj meri počivao je na sveštenicima. Njihovim delovanjem predvorje je pretvoreno u tržnicu. U odnosu na njih narod je bio nevin. Na njega je Isusov božanski autoritet ostavio utisak, ali uticaj sveštenika i poglavara bio je puno veći. Oni su smatrali Isusovu službu kao novinu i osporavali su Mu pravo da se meša u ono što je dopušteno crkvenom vlašću. Bili su uvređeni zbog prekida trgovine i oglušivali su se na uveravanja Svetoga Duha.
Sveštenici i poglavari, pre svih drugih, trebali su u Isusu prepoznati Pomazanika Gospodnjeg, jer su se u njihovim rukama nalazili sveti svici koji su opisivali Njegovu misiju i zato što su znali da je očišćenje Hrama bilo izraz sile više od ljudske. Iako su vrlo mrzeli Isusa, oni se nisu mogli osloboditi pomisli kako postoji mogućnost da je On prorok poslan od Boga da obnovi svetost Hrama. S poštovanje koje je proizašlo iz ovog straha, došli su k Njemu s pitanjem: »Kakav nam znak pokazuješ, da to možeš činiti?«
Isus im je pokazao znak. U svetlosti koja je zasvetlila u njihovim srcima i delima koja je učinio pred njima, a koja je trebao učiniti Mesija, pružio je uverljive dokaze o svom karakteru. I sada dok su oni tražili znak, On im je odgovorio pričom, pokazujući da čita njihovu zlu nameru i vidi dokle će ih ona odvesti. »Razvalite ovu crkvu«, rekao je, »i za tri dana ću je podignuti.«
Ove Njegove reči imale su dvojako značenje. On nije govorio samo o razorenju jevrejskog Hrama i bogosluženja već i o svojoj smrti – na razorenje hrama svog tela. Jevreji su već kovali tu zaveru. Kad su se sveštenici i vratili u Hram, predložili su da ubiju Isusa i tako se oslobode Onoga koji im stvara teškoće. Ipak, kad im je predočio njihovu nameru, nisu Ga razumeli. Smatrali su da se Njegove reči odnose samo na Hram u Jerusalimu, i s negodovanjem su uzviknuli: »Četrdeset i šest godina građena je ova crkva, i ti za tri dana da je podigneš?« Osećali su da je Isus sada opravdao njihovo neverstvo, i to ih je uverilo u odluci da Ga odbace. (nastavlja se)
