Čišćenjem Hrama Isus je objavio narodu svoju mesijansku službu i početak svoga rada. Taj Hram, podignut za prebivanje božanskog Prisustva, bio je uobličen kao očita pouka za Izrailj i ceo svet. od večnih vremena Božja namera bila je da svako stvorenje, od sjajnog i svetog serafima do čoveka, treba da postane hram u kome će prebivati Stvoritelj. Delovanjem greha, ljudski rod je prestao da bude Božji hram. Potamnjeno i zlom obeščašćeno ljudsko srce nije više otkrivalo božansku slavu. Međutim, utelovljenjem Božjeg Sina, ispunjen je cilj Neba. Bog prebiva u ljudskom srcu i posredstvom spasonosne milosti čovekovo srce ponovo postaje Njegov hram. Bog je odredio da Jerusalimski Hram bude stalno svedočanstvo o uzvišenoj sudbini svakoga čoveka. Međutim, Jevreji nisu razumevali značenje građevine koju su gledali s toliko ponosa. Nisu hteli predati sebe i postati sveti hram Božjega Duha. Predvorja Jerusalimskog Hrama, ispunjena gužvom i nesvetom trgovinom, predstavljala su isuviše vernu sliku hrama srca, obesvećenog prisustvom strasti i nesvetih misli. Čišćenjem Hrama od kupaca i prodavača, Isus je objavio svoju misiju čišćenja srca od prljavštine greha – od svetovnih želja, sebičnih sklonosti, loših navika koje kvare dušu. »I iznenada će doći u crkvu svoju Gospod, Gospod nad vojskama. Ali ko će podneti dan dolaska njegova? i ko će se održati kad se pokaže? jer je on oganj livčev i kao milo bjeljarsko. I sešće kao onaj koji lije i čisti srebro, i očistiće sinove Levijeve, i pretopiće ih kao zlato i srebro.« (Malahija 3,1–3)
»Ne znate li da ste vi crkva Božija, i Duh Božij živi u vama? Ako pokvari ko crkvu Božiju, pokvariće njega Bog: jer je crkva Božija sveta, a to ste vi.« (1. Korinćanima 3,16.17) Nijedan čovek ne može sam izagnati zlo mnoštvo koje je zaposelo srce. Jedino Hristos može očistiti hram duše. Međutim, On ne želi ući nasilno. On ne dolazi u srce kao u Hram u stara vremena, već kaže: »Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime.« (Otkrivenje 3,20) On će doći ne samo na jedan dan, jer kaže: »Useliću se u njih, i živeću u njima… i oni će biti moj narod.« »Pogaziće naša bezakonja; bacićeš u dubine morske sve grehe njihove.« (2. Korinćanima 6,16; Mihej 7,19) Njegovo prisustvo očistiće i posvetiti dušu, da bi mogla postati svetim hramom Gospodnjim i »stanom Božjim u Duhu«. (Efescima 2,21.22)
Savladani strahom sveštenici i poglavari pobegli su iz predvorja Hrama, od ispitivačkog pogleda koji je čitao njihova srca. U svome bekstvu sreli su druge koji su se uputili u Hram i naredili im da se vrate, pričajući im što su videli i čuli. Hristos je gledao ljude koji su bežali s nežnim sažaljenjem prema strahu i neznanju o tome što sačinjava pravo bogosluženje. U ovom prizoru sagledao je simboliku rasejavanja celog jevrejskog naroda zbog njihove zloće i okorelosti.
Zbog čega su sveštenici pobegli iz Hrama? Zašto se nisu usprotivili Isusovoj naredbi? Onaj koji im je zapovedio da idu bio je drvodeljin sin, siromašni Galilejac, bez zemaljskog položaja ili moći. Zašto Mu se nisu suprotstavili? Zašto su napustili svoju nepravednu stečenu zaradu i pobegli na zapovest Onoga čiji je izgled bio tako skroman?
Hristos je govorio s carskim autoritetom i u Njegovoj pojavi i tonu Njegovog glasa, bilo je nečega se oni nisu mogli suprotstaviti. Na reč zapovesti shvatili su, kao nikada, kao nikada ranije svoje pravo stanje licemera i pljačkaša. Kad je božanstvo zasijalo kroz ljudsku prirodu, ne samo što su videli opravdan gnev na Hristovom licu već su razumeli i značenje Njegovih reči. Oni su se osećali kao da se nalaze pred prestolom večnog Suca, s presudom izrečenom za sadašnjost i večnost. Zakratko bili su uvereni da je Hristos prorok, a mnogi su u tom času verovali da je On Mesija. Sveti Duh podsetio ih je na izjave proroka o Hristu. Da li će se prikloniti tom osvedočenju? (nastavlja se)
