Kao Mesijin vesnik, Jovan je bio »više od proroka.« Jer dok su proroci videli izdaleka Hristov dolazak, Jovanu je dato da ga vidi, da čuje svedočanstvo s neba o Njegovom mesijanstvu i da ga predstavi Izrailju kao Poslanoga od Boga. Ipak je Isus rekao: »A najmanji u carstvu nebeskome veći je od njega.«
Prorok Jovan bio je veza između dve epohe. Kao Božji predstavnik ustao je da pokaže kako se Zakon i proroci odnose na hrišćansku epohu. Bio je manja svetlost koju je trebala slediti veća. Jovanov um bio je rasvetljen Svetim Duhom da bi mogao rasvetliti svoj narod, ali nijedna druga svetlost koja je ikada svetlila ili će ikada zasjati nad palim čovekom nije bila tako jasna kao ona koja je proizašla iz Isusovog učenja i primera. Hristos i Njegova misija nejasno su bili shvaćeni pomoću žrtava koje su bile samo sen. Čak ni Jovan nije potpuno shvatio budućnost, besmrtni život kroz Spasitelja.
Osim radosti koju je Jovan nalazio u svome zadatku, njegov život bio je život boli. Njegov glas retko se čuo, osim u pustinji. Delio je sudbinu usamljenih. Nije mu bilo dopušteno da vidi rezultat vlastitog truda. Nije imao tu prednost da boravi s Hristom i bude svedok javnog pokazivanja božanske sile praćene još većom svetlošću. On nije mogao da vidi kako se slepima vraća vid, kako bolesni ozdravljaju i mrtvi ustaju u život. Nije video svetlost koja je svetlila iz svake Hristove reči, obasjavajući slavom obećanja proroštva. Najmanji učenik koji je video Hristova silna dela i slušao Njegove reči bio je u ovom smislu mnogo povlašteniji od Jovana Krstitelja i zato je rečeno da je veći od njega.
Mnoštvo koje je slušalo Jovanovo propovedanje, pronelo je glas o njemu po celoj zemlji. Za ishod njegovog utamničenja osećala se velika zainteresovanost. Ipak, njegov besprekoran život i jaka javna naklonost u njegovu korist, navodili su na verovanje da se protiv njega neće poduzeti nikakve nasilne mere.
Irod je verovao da je Jovan Božji prorok i nameravao je da ga oslobodi. Međutim, oklevao je s ovom namerom bojeći se Irodijade.
Irodijada je znala da neposrednim merama nikada neće dobiti Irodovu suglasnost za smrt Jovanovu i zato je odlučila da postigne svoj cilj lukavstvom. Na carev rođendan trebalo je napraviti zabavu državnim službenicima i dvorskim plemićima. Biće pirovanja i pijanstva. Irod će tako postati neoprezan i tada će po svojoj volji i moći uticati na njega.
Kad je stigao veliki dan, i kad se car sa svojom vlastelom odao jelu i piću, Irodijada je poslala svoju ćerku u svečanu dvoranu da igrom zabavlja goste. Saloma je prvom cvetu svoje ženskosti i njena putena lepota zanela je vlastelu koja je pirovala. Nije bilo uobičajeno da se na takvim svečanostima pojavljuju dvorske dame pa su laskave pohvale upućene Irodu kad je ova kći izraelskih sveštenika i knezova igrala da bi zabavila njegove goste.
Car je bio omamljen vinom. Strast je zavladala, a razum bio razvlašćen. Video je samo dvoranu za zabavu s gostima koji su pirovali, svečanu trpezu, iskričavo vino, i bleštavu svetlost i mladu devojku kako igra pred njim. U trenutku lakomislenosti, želeo je učiniti nešto što bi uzdiglo pred velikim ljudima njegovog carstva. Pod zakletvom obećao je da će Irodijadinoj ćerci dati što god bude zatražila, čak ako bi to bila i polovica njegovog carstva.
Saloma je požurila svojoj majci i da sazna što da traži. Odgovor je bio spreman – glavu Jovana Krstitelja. Saloma nije znala za žeđ osvete u srcu svoje majke i ustuknula je pred iznošenjem ovog zahteva, ali prevladala je Irodijadina odlučnost. Devojka se vratila sa strašnom molbom: »Hoću da mi daš sad na krugu glavu Jovana Krstitelja.« (Marko 6,25)
Irod je bio zapanjen i preneražen. Razuzdano veselje je prestalo i zloslutna tišina zavladala je u dvorani pirovanja. Car je bio obuzet užasom na misao da oduzme život Jovanu. Ipak, dao je svoju reč i nije želeo biti nepouzdan ili brzoplet. Čvrsto obećanje dato je u čast njegovih gostiju i da je samo jedan od njih rekao ijednu reč protiv ispunjenja ovog obećanja, rado bi poštedeo život proroku. Pružio im je priliku da govore u korist ovog sužnja. Prevaljivali su velike razdaljine da slušaju Jovanovo propovedanje, znali su da je čovek bez krivice i Božji sluga. Međutim, iako pogođeni devojčinim zahtevom, bili su isuviše omamljeni pićem da bi mogli uložiti neki prigovor. Nijedan glas nije se podigao da spasi život nebeskog vesnika. Ovi ljudi zauzimali su visoke, poverljive položaje u narodu i na njima su počivale velike odgovornosti, pa ipak predali su se pirovanju i pijanstvu sve dok im čula nisu otupela. Njihove glave bile su pomućene vrtoglavim prizorom muzike i igre, a savest je uspavana. Svojom šutnjom izrekli su smrtnu presudu Božjem proroku da bi udovoljili osvetoljubivosti jedne razvratne žene. (nastavlja se)
