Spasiteljeve reči: »Blago onome koji se ne sablazni o mene« bile su blagi ukor upućen Jovanu. To za njega nije bilo uzalud. Razumevajući jasnije prirodu Hristove misije, potčinio se Bogu za život ili smrt, onako kako će to najbolje poslužiti dobru dela je voleo.
Kada su se vesnici udaljili, Isus je narodu govorio o Jovanu. Saosećajno Spasiteljevo srce okrenulo se vernom svedoku, sada zatočenom u Irodovoj tamnici. On nije želeo da narod zaključi kako je Bog Jovana napustio ili da je njegova vera klonula u času iskušenja. »Šta ste izišli u pustinju da vidite?« rekao je On, »trsku, koju ljulja vetar?«
Visoke trske koje su rasle pokraj Jordana, povijajući se na svakom povetarcu, bile su verne slike rabina koji su stajali kao kritičari i suci Krstiteljevog zadatka. Njih su i u jednom i u drugom pravcu kolebali vetrovi omiljenog narodnog mišljenja. Nisu se želeli poniziti i prihvatiti Krstiteljevu vest koja ispituje srca, a ipak iz bojazni od naroda nisu se usudili otvoreno usprotiviti njegovom radu. Međutim, Božji vesnik nije bio tako strašljivog duha. Mnoštvo koje se okupljalo oko Hrista bilo je svedok Jovanovog rada. Čuli su se njegovo neustrašivo ukoravanja greha. Samopravednim farisejima, sadukejima, caru Irodu i njegovom dvoru, knezovima i vojnicima, carinicima i seljacima Jovan je govorio s podjednakom otvorenošću. Nije bio trska koja se ljulja, povijajući se na vetrovima ljudskog veličanja i predrasuda. U zatvoru bio je isti u svojoj vernosti Bogu i u revnosti za pravdom kao kad je propovedao Božju vest u pustinji. U svojoj revnosti za pravdom kao kad je propovedao Božju vest u pustinji. U svojoj vernosti načelu bio je čvrst kao stena.
Isusu je nastavio: »Šta ste dakle izašli da vidite? čoveka u meke haljine obučena? Eto, koji gospodske haljine nose i u slastima žive po carskim su dvorovima.« Jovan je bio pozvan da ukori grehe i neumerenost svog vremena i njegova jednostavna odeća i život pun samoodricanja bili su u skladu s karakterom njegovog zadatka. Bogata odeća i raskoš ovoga života nisu deo Božjih slugu već onih koji žive u »carskim dvorovima«, vladara ovoga sveta, kojima pripadaju njegova sila i bogatstva. Isus je želeo da usmeri pažnju na suprotnost između Jovanove odeće i one koju su nosili sveštenici i poglavari. Ovi zvaničnici oblačili su se u bogatu odeću sa skupocenim ukrasima. Voleli su razmetanje i nadali se da će zaseniti narod i tako iznuditi veće uvažavanje. Oni su se više brinuli da izazovu divljenje ljudi nego da postignu čistoću srca koja će zadobiti Božje odobravanje. Na taj način pokazali su da njihova vernost nije pripadala Bogu već carstvu ovoga sveta.
»Šta ste dakle izišli«, rekao je Isus, »da vidite? Proroka? Da, ja vam kažem, i više od proroka; jer je ovo onaj za koga je pisano;
»Eto, ja šaljem anđela svojega pred licem tvojim, Koji će pripraviti put tvoj pred tobom.«
»Jer vam kažem: nijedan između rođenih od žena nije veći prorok od Jovana Krstitelja.« U objavljivanju Jovanovog rođenja Zahariji, anđeo je izjavio: »Biće veliki pred Bogom.« (Luka 1,15) Po oceni neba što to sačinjava veličinu? Ne ono što svet smatra veličinom; ne bogatstvo, ili položaj, ili plemenito poreklo ili intelektualni darovi sami po sebi. Ako je umna veličina, sama po sebi, bez viših vrednosti, dostojna poštovanja, tada naše priznanje treba pripasti i Sotoni, čiju snagu uma nikada nije dosegao nijedan čovek. Međutim, kad se zloupotrebi za udovoljavanje sebi, što je dar veći to on postaje veće prokletstvo. Moralna vrednost je ono što Bog ceni. Ljubav i čistoća su osobine koje On najviše vrednuje. U Gospodnjim očima Jovan je bio veliki kad se pred poslanicima Sinedriona, pred narodom i svojim učenicima uzdržao od traženja počasti za sebe i ukazao na Isusa kao na Obećanoga. Njegova nesebična radost u Hristovoj službi predstavlja najuzvišeniju plemenitost koja je kada otkrivena u jednom čoveku.
Oni koji su čuli njegovo svedočanstvo o Isusu, posvedočili su o njemu nakon njegove smrti:
»Jovan ne učini ni jednog čuda, ali sve što kaza na ovoga istina beše.« (Jovan 10, 41) Jovanu nije bilo dato da prizove oganj s neba ili da podiže mrtve, kao što je Ilija činio, niti da vešto rukuje Mojsijevim moćnim štapom u Božje ime. Bio je poslan da oglasi Spasiteljevu pojavu i pozove narod da se pripremi za Njegov dolazak. Tako je verno ispunio svoj zadatak da je narod sećajući se što ih je učio o Isusu mogao reći: »Sve što kaza Jovan za ovoga istina je.« Takvo svedočanstvo o Hristu trebao je dati svaki Učiteljev učenik. (nastavlja se)
