Jovan Krstitelj je prvi objavljivao Hristovo carstvo, i bio prvi u stradanju. Sa slobode koju je imao u pustinji i iz mnoštva koje se oslanjalo na njegove reči, našao se okružen zidovima tamničke ćelije. Postao je zarobljenik u tvrđavi Iroda Antipe. Veći deo svoje službe Jovan je proveo u oblasti istočno od Jordana, koja je bila pod upravom Antipe. I sam Irod slušao je Krstiteljevo propovedanje. Raspusni car drhtao je slušajući poziv na pokajanje. »Jer se Irod bojaše Jovana, znajući da je čovek pravedan i svet… i mnogo koješta činjaše kako mu on reče, i rado ga slušaše.« Jovan je s njim postupao dosledno, optužujući njegovu grešnu vezu s Irodijadom, ženom njegovog brata. Irod je nemoćno pokušavao raskinuti lanac strasti koji ga je sputavao, ali Irodijada ga je još čvršće uhvatila u svoje zamke, a Krstitelju se osvetila tako što je navela Iroda da ga baci u tamnicu.
Jovanov život bio je ispunjen marljivim radom i zato su ga sumornost zatvoreničkog života i nerad teško pritiskivali. Kako je sedmicu za sedmicom prolazio ne donoseći nikakve promene, u njega se polako uvlačila potištenost i sumnja. Njegovi učenici nisu ga zaboravili. Njima je bio dozvoljen pristup u zatvor, tako da su mu mogli donositi vesti o Isusovim delima i reći kako se narod stiče k Njemu. Ali postavljali su pitanje zašto ovaj novi učitelj, ako je Mesija, ne čini ništa što bi uticalo na Jovanovo oslobođenje. Kako može dopustiti da Njegov verni vesnik bude lišen slobode a možda i života?
Ova pitanja nisu bila beznačajna. Navodila su Jovana na sumnje, koje se inače nikada ne bi pojavile. Sotona se radovao slušajući reči ovih učenika i videći kako one ranjavaju dušu Gospodnjeg vesnika. O, kako često oni koji sebe smatraju prijateljima dobrog čoveka i koji čeznu za tim da mu pokažu svoju vernost, postaju njegovi najopasniji neprijatelji! Kako ga često njihove reči obeshrabruju i rastužuju umesto da jačaju njegovu veru!
Kao i Spasiteljevi učenici, Jovan Krstitelj nije shvatio prirodu Hristovog carstva. Očekivao je da će Isus zauzeti Davidov presto, i kako je vreme prolazilo, a Spasitelj nije zahtevao nikakvu carsku vlast, Jovan je postao zbunjen i uznemiren. On je objavljivao narodu da se Isaijino proročanstvo mora ispuniti da bi se pripremio put pred Gospodom; planine i bregovi moraju se slegnuti, krivo ispraviti i neravna mesta poravniti. Tražio je da se obore visoka mesta ljudske oholosti i moći. Ukazivao je na Mesiju kao na onoga kome je lopata u ruci i koji će temeljito očistiti svoje gumno, koji će skupiti žito u svoje žitnice i koji će spaliti plevu neugasivim ognjem. Kao i prorok Ilija, u čijem duhu i sili je došao Izrailju, očekivao je da se Gospod otkrije kao Bog koji odgovara vatrom.
U svom zadatku Krstitelj je postojano i neustrašivo karao nepravdu, kako u visokim tako i u niskim slojevima naroda. Usudio se da cara Iroda jasno ukori zbog greha. Svoj život nije smatrao toliko dragocenim da ne bi mogao ispuniti određeni zadatak. I sad je iz svoje tamnice očekivao da Lav iz Judinog plemena zbaci oholost ugnjetača, oslobodi siromašne i njega koji je vapio. Isus se izgleda ograničavao na okupljanje učenika, lečenje i poučavanja naroda. Jeo je za stolovima carinika, dok je svakim danom rimski jaram sve teže pritiskivao Izrailja, car Irod i njegova zla ljubavnica sprovodili su svoju svoju, a vika siromašnih i ojađenih uzdizala se do Neba.
Proroku iz pustinje sve ovo činilo se kao tajna koja nadilazi njegovu moć razumevanja. Bilo je trenutaka kad su njegov duh mučila šaputanja demona, a senka strahovite bojazni nadvijala se nad njim. Da li je moguće da se dugo očekivani Oslobodilac još nije pojavio? Što je tada značila vest koju je osećao da treba objaviti? Jovan je bio gorko razočaran rezultatom svoga zadatka. Očekivao je da će vest od Boga imati isti uticaj kao čitanje Zakona u doba Josije i Jezdre (2. Dnevnika 34; Nemija 8,9); da će uslediti delo dubokog pokajanja i vraćanja Gospodu. Za uspeh tog zadatka žrtvovao je sav svoj život. Da li je to bilo uzalud? (nastavlja se)
