Mojsije na Gori preobraženja bio je svedok Hristove pobede nad grehom i smrću. On je predstavljao one koji će ustati iz groba prilikom vaskrsenja pravednih. Ilija, koji je bio uzet na Nebo ne videvši smrti, predstavlja one koji će živeti na Zemlji prilikom Hristovog drugog dolaska i koji će »se pretvoriti, u jedan put, u trenuću oka, u pošljednjoj trubi« kad »ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost.« (1. Korinćanima 15,51–53) Isus je bio obučen u nebesku svetlost, kao što će da bude kad se po drugi put pojavi »bez greha na spasenje«. Jer će On doći »u slavi oca svojega s anđelima svetima.« (Jevrejima 9,28; Marko 8,38) Spasiteljevo obećanje učenicima sada se ispunilo. Na brdu je u malom predstavljeno buduće carstvo slave – Hristos kralj, Mojsije predstavnik vaskrsnulih svetih, a Ilija preobraženih.
Učenici još nisu shvatili prizor; ali radovali su se što je strpljivi Učitelj, Krotki i Ponizni, koji je prolazio zemljom kao bespomoćni stranac, poštovan od izabranika Neba. Verovali su da je Ilija došao objaviti Mesijinu vladavinu i da uskoro na Zemlji uspostaviti Hristovo carstvo. Sećanje na strah i razočaranje zauvek će odbaciti. Čeznuli su da borave ovde gde se otkrila Božja slava. Petar je uzviknuo: »Gospode, dobro nam je ovde biti; ako hoćeš da načinimo ovde tri senice; tebi jednu, a Mojsiju jednu, a jednu Iliji.« Učenici su bili uvereni da su Mojsije i Ilija bili poslani da zaštite njihovog Učitelja i uspostave Njegovu carsku vlast.
Međutim, pre krune mora doći krst. Predmet njihovog razgovora sa Isusom nije bio Hristovo proglašavanje za kralja, već smrt koja će se zbiti u Jerusalimu. Noseći slabosti ljudske prirode, opterećen bolom i grehom, Isus je sam koračao među ljudima. Dok Ga je pritiskivala tama predstojećeg iskušenja, On je bio usamljen u duhu, u svetu koji Ga nije poznavao. Čak i njegovi voljeni učenici, obuzeti svojim ličnim sumnjama, žalostima i slavoljubivim nadama, nisu shvatili tajnu Njegove misije. Prebivao je usred ljubavi i prijateljstva na Nebu, ali je bio usamljen u svetu koji je sam stvorio. sad je Nebo poslalo svoje vesnike Isusu; ne anđele, već ljude koji su izdržali patnje i žalosti i koji su mogli saosećati sa Spasiteljem u iskušenju Njegovog zemaljskog života. Mojsije i Ilija bili su saradnici sa Hristom. Oni su učestvovali u Njegovoj čežnji da spasi ljude. Mojsije se usrdno molio za Izrael: »Ali oprosti im greh; ako li ne ćeš, izbriši mi iz knjige svoje, koju si napisao.« (2. Mojsijeva 32,32) Ilija je poznavao usamljenost duha, jer je za Boga sam na Karmelskoj gori. Sam je utekao u pustinju razočaran i očajan. ovi ljudi, izabrani i počašćeni mimo svakog anđela oko prestola, došli su razgovarati sa Isusom o Njegovom stradanju i utešiti Ga uveravanjem u saučešće Neba. Nada sveta, spasenje svakog ljudskog bića, bilo je predmet njihovog razgovora.
Savladani snom, učenici su malo čuli od onoga što se događalo između Hrista i nebeskih vesnika. Propustivši da straže i da se mole, nisu primili ono što im je Bog želeo dati – saznanje o Hristovim stradanjima i slavi koja će doći nakon njih. Izgubili su blagoslov koji su mogli dobiti da su učestvovali u njegovom samopožrtvovanju. Spora srca za verovanje ovi učenici malo su cenili blago kojim ih je Nebo želelo obogatiti.
Ipak, primili su veliku svetlost. Bili su uvereni da celo Nebo zna za greh koji su Jevreji učinili odbacivši Hrista. Dobili su jasniji uvid u delo Otkupitelja. Videli su svojim očima i slušali svojim ušima ono što je nadilazilo ljudsko razumevanje. Oni su »sami videli slavu njegovu« (Petrova 1,16) i shvatili da je Isus zaista Mesija za koga su patrijarsi i proroci svedočili i koga kao takvog svemir nebeski priznaje.
Dok su oni još netremice posmatrali prizor na brdu, »oblak sjajan zakloni ih; i gle, glas iz oblaka govoreći: ovo je sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji; njega poslušajte«. Dok su posmatrali oblak slave, sjajniji od onoga koji je išao ispred Izrailjevih plemena u pustinji, dok su slušali Božji glas koji je govorio uzvišenom veličanstvenošću koja je potresla brda, učenici su popadali po zemlji. Ostali su ničice, sakrivenih lica, sve dok im se Isus nije približio i dodirnuo ih, rasteravši njihov strah svojim dobro poznatim glasom: »Ustanite, i ne bojte se.« Usudivši se podignuti svoje oči, videli su da je slava nebeska prošla, a Mojsije i Ilija iščezli. Stajali su na brdu sami sa Isusom.
