Približavala se večer kad je Isus pozvao k sebi svoja tri učenika – Petra, Jakova i Jovana – i poveo ih preko polja, daleko uz krševitu stazu do jedne usamljene planinske kose. Spasitelj i Njegovi učenici proveli su dan u putovanju i poučavanju, pa ih je uspon na planinu još više zamorio. Hristos je skinuo terete s duše i tela mnogobrojnim nevoljnicima i On je podario treptaj života njihovim oslabljenim oslabljenim telima. Međutim, bio je odeven ljudskom prirodom, te se zajedno sa svojim učenicima umorio od uspinjanja.
Svetlost zalazećeg Sunca još je počivala na ovom planinskom vrhu i svojom slavom, koja je polako iščezavala, pozlaćivala stazu kojom su išli. Međutim, naskoro je svetlost napustila brdo i dolinu i Sunce iščezlo na zapadnom obzorju, pa su se usamljeni putnici našli obgrljeni noćnom tamom. Tama u njihovoj okolini kao da je bila odjek njihovih duša punih tuge, oko kojih su se počeli gomilati i zgušnjavati oblaci.
Učenici se nisu usuđivali zapitati Hrista kamo ide i s kakvom namerom. U planini je često provodio cele noći na molitvi. On čija je ruka oblikovala planine i doline, poznavao je prirodu i uživao je u njenoj tišini. Učenici su išli putem za Hristom; ipak pitali su se zašto ih njihov Učitelj vodi ovom napornom strmom stazom kad su umorni i kad je i Njemu potreban odmor.
Na kraju Hristos im je rekao da ne treba da idu dalje. Otišavši nekoliko koraka od njih, Čovek boli izlivao je svoja moljenja s velikom vikom i suzama. Molio se za snagu da izdrži iskušenje za dobro ljudskog roda. On sam iznova mora da se uhvati za Svemogućega, jer je jedino na taj način mogao razmišljati o budućnosti. Izlivao je sve želje svog srca za svoje učenike da u času sila mraka njihovih vera ne klone. Gusta rosa prekrila je Njegovu pogruženu pojavu, ali On nije gledao na njihovu tamu. Tako su sati sporo prolazili. U početku učenici su s iskrenom odanošću sjedinjavali svoje molitve s Njegovima, ali nakon izvesnog vremena, savladani umorom, zaspali su, iako su se trudili da sačuvaju svoje zanimanje za ovaj prizor. Isus im je govorio o svojim patnjama. On ih je poveo sa sobom da bi se mogli sjediniti s Njim u molitvi. Sad se čak molio za njih. Spasitelj je zapazio utučenost svojih učenika, želeo im je olakšati bol uveravanjem da njihova vera nije bila uzalud. Čak ni svi među dvanaestoricom nisu mogli primiti otkrivenje koje im je želeo dati. Samo trojica koji treba da budu svedoci Njegove velike boli u Getsimaniji bili su izabrani da budu s Njim na brdu. Breme koje je izneo u svojoj molitvi bilo je da im se otkrije slava koju je imao sa Ocem pre postojanja sveta, da se Njegovo carstvo otkrije ljudskim očima i da Njegovi učenici budu osnaženi dok to posmatraju. Usrdno se molio da budu svedoci otkrivenja Njegovog božanstva, što će ih tešiti u času Njegovih najvećih patnji spoznajom da je On doista Božji Sin, a Njegova ponižavajuća smrt deo plana otkupljenja.
Njegova molitva je uslišena. Dok je u poniznosti klečao na kamenitom tlu, nebo se iznenada rastvorilo, zlatne kapije Božjeg Grada široko raskrilile a sveti zraci obasjali brdo i prekrili Spasiteljevu priliku. Božanska priroda iz Njegove unutrašnjosti bljesnula je kroz ljudsku prirodu i srela se sa slavom koja je dolazila odozgo. Hristos koji je dosad ležao ničice, ustao je i uspravio se u svom božanskom veličanstvu. Bol duše je iščeznula. Njegovo lice sijalo je »kao sunce«, dok su Njegove haljine bile »bele kao sneg.«
Rasanjeni učenici posmatrali su izlivanje slave koja je obasjala brdo. Sa strahom i čuđenjem gledali su sjajnu priliku svoga Učitelja. Kad su mogli podneti ovu čudesnu svetlost, videli su da Isus nije sam. Kraj Njega su bila dva nebeska bića, u prisnom razgovoru s Njim. To je bio Mojsije koji je razgovarao s Bogom na Sinaju i Ilija kome je dana uzvišena prednost, dana još samo jednom Adamovom sinu, da nikada ne dođe pod vlast smrti.
Na vrhu Fazge, pre petnaest vekova, Mojsije je stajao i posmatrao Obećanu zemlju. Ali zbog greha kod Merive, nije mogao ući u nju. Njemu nije pripadala radost da uvede čete Izrailjeve u nasledstvo njihovih predaka. Njegova usrdna molba: »Daj mi da pređem i vidim zemlju dobru koja je preko Jordana i goru dobru Liban.« (5. Mojsijeva 3,25), bila je odbijena. Sad je morao napustiti nadu koja mu je četrdeset godina rasvetljavala tamu pustinjskih lutanja. grob u pustinji bio je krajnji domet svih onih godina velikog napora i briga koje su pritiskivale dušu. Međutim, Onaj koji »može još izobilnije sve činiti što ištemo ili mislimo,« (Efescima 3,20) odgovorio je na ovaj način na molitvu svoga sluge. Mojsije je prešao u carstvo smrti, ali nije trebao ostati u grobu. Sam Hristos pozvao ga je natrag u život. Kušač Sotona smatrao je da polaže pravo na Mojsijevo telo zbog njegovog greha, ali Spasitelj Hristos pozvao ga je da izađe iz groba (Juda 9). (nastavlja se)
