Apostoli su se znatno razlikovali u navikama i naklonostima. Tu su se nalazili carinik Levije – Matej i vatreni zelot Simon, odlučni neprijatelj rimske vlasti; velikodušni i nagli Petar i podli Juda; Toma, iskrena srca, ali stidljiv i bojažljiv, Filip, spora srca i naklonjen sumnji i slavoljubivi, prostodušni Zevedejevi sinovi. Isus ih je doveo u zajednicu s njihovim različitim manama; svi su imali nasleđene i stečene sklonosti ka zlu; ali u Hristu i kroz Njega trebali su prebivati u Božjoj porodici, učeći da postanu jedno u veri, učenju, duhu. Doživeće svoja iskušenja, svoje žalosti, svoje podvojenosti u mišljenju; ali dokle god je Hristos prebivao u srcu, nije moglo da bude nikakvih razmirica. Njegova ljubav povešće ih da imaju ljubav jedan prema drugome; Učiteljeve pouke dovešće do usklađivanja svih razlika, dovodeći apostole u jedinstvo, sve dok ne budu bili jedne misli i jednog rasuđivanja. Hristos je veliki centar i oni će se približiti jedan drugome u istom smeru u kojem se približe centru.
Kad je završio svoje poučavanje učenika, Isus je sakupio malu grupu oko sebe i klečeći usred njih i položivši ruke na njihove glave, izgovorio je molitvu, posvećujući ih za Njegovo sveto delo. Tako su Gospodnji učenici bili rukopoloženi za službu evanđelja.
Kao svoje predstavnike među ljudima, Hristos nije izabrao anđele koji nisu nikada pali, već ljudska bića, ljude sa istim sklonostima kao i oni koji žele da spasu. Hristos je uzeo na sebe ljudsku prirodu, da bi se mogao približiti čovečanstvu. Božanskoj prirodi bila je potrebna ljudska priroda; jer je donošenje spasenja svetu zahtevalo i božansko i ljudsko. Božanskoj prirodi bila je potrebna ljudska priroda da bi čovečanstvo moglo imati kanal za vezu između Boga i čoveka. Tako je i sa slugama i vesnicima Hristovim. Čoveku je potrebna sila koja je izvan njega i iznad njega, da bi ga obnovila po Božjem obličju i pripremila za izvršenje Božjeg dela, ali ovo ne čini ljudsko učešće nebitnim. Ljudski rod oslanja se na božansku silu, Hristos prebiva u srcu verom, i saradnjom s božanskim silama čovekove sile postaju upotrebljive za dobro.
Onaj koji je pozvao galilejske ribare, još poziva ljude u svoju službu. On želi da svoju silu iskaže isto toliko kroz nas kao i kroz svoje prve učenike. Ma koliko bili nesavršeni i grešni, Gospod nam pruža svoju ponudu da dođemo na božansko poučavanje da, ujedinivši se s Hristom, možemo činiti Božja dela.
»Ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da premnoštvo sile bude od Boga, a ne od nas.« (2. Korinćanima 4,7) Zato je propovedanje evanđelja povereno grešnim ljudima, a ne anđelima. Ovo otkriva da sila koja deluje kroz slabosti ljudske prirode jest Božja sila, pa smo na taj način ohrabreni u verovanju da sila koja može pomoći drugima, koji su isto tako slabi kao i mi, može pomoći i nama. A oni koji su i sami »pod slabošću« trebaju postradati »s onima koji ne znadu i zalaze«. (Jevrejima 5,2) Pošto su i sami ugroženi, oni poznaju opasnosti i teškoće puta i zato su pozvani da dosegnu druge koji se nalaze u sličnoj ugroženosti. Postoje duše zbunjene sumnjom, opterećene slabostima, slabe u veri i nespremne da se uhvate za Nevidljivoga; ali prijatelj koga mogu da vide, koji dolazi k njima umesto Hrista, može postati alka koja će pričvrstiti njihovu kolebljivu veru za Hrista.
Treba da postanemo radnici zajedno s nebeskim anđelima u predstavljanju Isusa svetu. Gotovo s nestrpljivom željom anđeli očekuju našu saradnju; jer čovek mora postati kanal za vezu sa čovekom. Kad s posvećenjem celoga srca predamo sebe Hristu, anđeli se raduju što mogu otkriti Božju ljubav preko naših glasova.