Prorokova duša, oslobođena svoga »ja« bila je ispunjena božanskom svetlošću. Dok je bio svedok Spasiteljeve slave, njegove reči bile su usklađene s rečima koje Hristos izgovorio u svom razgovoru s Nikodimom. Jovan je rekao: »Koji odozgo dolazi nad svima je: koji sa zemlje od zemlje je, i govori od zemlje; koji dolazi s neba nad svima je… Jer koga Bog posla, onaj reči Božije govori; jer Bog Duha ne daje na meru.« Hristos je mogao reći. »Jer ne tražim volje svoje nego volju oca koji me je poslao.« (Jovan 5,30) O Njemu je rečeno: »Omiljela ti je pravda, i omrzao si na bezakonje: toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti većma od drugova tvojih.« (Jevrejima 1,8) Otac Mu »Duha ne daje na meru.«
Tako je i s Hristovim sledbenicima. Mi možemo primiti nebesku svetlost jedino ako smo spremni da se oslobodimo svoga »ja«. Ne možemo raspoznati Božji karakter ili primiti Hrista verom, sve dok ne pristanemo da pokorimo svoju misao na poslušnost Hristu. Svima koji to čine, Duh Sveti daje se bez mere. U Hristu »živi svaka punina Božanstva telesno. I da budete ispunjeni u njemu…« (Kološanima 2,9.10)
Jovanovi učenici su izjavili da svi ljudi idu ka Hristu, ali Jovan je s jasnijim sagledavanjem rekao: »Koji primi njegovo svedočanstvo«, tako je malo njih bilo spremno da Ga prihvati kao Spasitelja od greha. Ali »koji primi njegovo svedočanstvo. Potvrdi da je Bog istinit«. (Jovan 3,33)
»Ko veruje sina, ima večni život.« Nema potrebe za raspravom da li Hristova milost daje život duši. Bez Hrista i krštenje je, kao i svaka druga služba, beživotna forma. »Ako ne veruje sina, neće videti života.«
O uspehu Hristovog dela, koji je Krstitelj primio s takvom radošću, bile su obaveštene i vlasti u Jerusalimu. Sveštenici i rabini ljubomorno su pratili Jovanov uticaj, kad su videli narod kako napušta sinagoge i odlazi u pustinju, ali tu je sad bio Jedan koji je imao još veću silu da privuče mnoštvo. Ove vođe u Izrailju nisu bile spremne da s Jovanom kažu: »Onaj treba da raste, a ja da se smanjujem.« Podignuli su se novom odlukom da učine kraj delu što je od njih odvlačilo ljude.
Isus je znao da oni neće štedeti napora da bi prouzrokovali razdor između Njegovih i Jovanovih učenika. On je znao da se priprema bura koja će odneti jednog od najvećih proroka koji je ikada poklonjen svetu. Želeći da izbegne svaku priliku za pogrešno razumevanje ili razmirice, tiho je prestao sa svojim radom i povukao se u Galileju. Mi takođe, ostajući verni istini, moramo nastojati da izbegnemo sve ono što može dovesti do nesloge i nesporazuma. Jer gde god se ovo pojavi, rezultat je gubitak duša. Kad god se pojave okolnosti koje prete da prouzrokuju razdor, treba da sledimo primer Isusa i Jovana Krstitelja.
Jovan je bio pozvan da bude vođa reforme. Zbog toga, njegovi učenici bili su u opasnosti da svoju pažnju usredsrede na njega, smatrajući da uspeh rada zavisi od njegovog truda, gubeći iz vida činjenicu da je on bio samo oruđe preko koga je Bog delovao. Međutim, Jovanov rad nije bio dostatan da postavi temelj hrišćanskoj crkvi. Kad je ispunio svoj zadatak, trebalo je izvršiti drugu koju njegovo svedočanstvo nije moglo postići. njegovi učenici to nisu razumeli. Kad su videli Hrista kako dolazi da preuzme rad, bili su ljubomorni i nezadovoljni.
Još postoje iste opasnosti. Bog poziva nekog čoveka da izvrši određeni rad; i kad ga je izvršio prema svojim sposobnostima, Gospod dovodi druge da nastave i unaprede. Međutim, kao i Jovanovi učenici, mnogi smatraju da uspeh rada zavisi od prvog radnika. Pažnja je usmerena na ljudsko umesto na božansko, nastupa ljubomora, i Božjem delu nanosi se šteta. Tako nezasluženo, nastupa ljubomora, i Božjem delu nanosi se šteta. Tako nezasluženo poštovan čovek dolazi u iskušenje da gaji samopouzdanje. On ne shvata svoju zavisnost od Boga. Ljudi su naučeni da se oslone na čovekovo vodstvo i na taj način padaju u grešku i bivaju odvedeni od Boga.
Božje delo ne treba nositi ljudski lik i natpis. S vremena na vreme Gospod će uvesti razna oruđa preko kojih se najbolje može izvršiti Njegova namera. Srećni su oni koji se žele poniziti izgovarajući zajedno s Jovanom Krstiteljem: »Onaj treba da raste, a ja da se umaljujem.«
