Za izvesno vreme Krstiteljev uticaj na narod bio je veći od uticaja poglavara, sveštenika i knezova. Da je sebe proglasio Mesijom i da je podignuo ustanak protiv Rima, sveštenici i narod sjatili bi se pod njegovu zastavu. Sotona je bio spreman da nametne Jovanu Krstitelju misli koje podstiču slavoljublje svetovnih osvajača. Međutim, imajući pred sobom dokaz o svojoj moći, on je odlučno odbio ovo privlačno podmićivanje. Pažnju koja je bila usmerena na njega on je preusmerio na Drugoga.
Sad je video kako se val omiljenosti u narodu okreće od njega ka Spasitelju. Iz dana u dan mnoštvo oko njega se smanjivalo. Kad je Isus došao iz Jerusalima u predele oko Jordana, mnoštvo naroda skupilo se da Ga čuje. Broj Njegovih učenika svakodnevno se povećavao. Mnogi su dolazili zbog krštenja, iako Hristos nije krštavao, On je svojim učenicima odobrio vršenje ovog obreda. Na taj način stavio je pečat na misiju svoga preteče. Međutim Jovanovi učenici su s ljubomorom posmatrali kako raste Isusova popularnost. Bili su spremni da kritikuju Njegov rad i nije dugo potrajalo kad su za to našli i priliku. Među njima i Jevrejima pokrenulo se pitanje da li krštenje može očistiti dušu od greha; tvrdili su da se Isusovo krštenje bitno razlikuje od Jovanovog. Uskoro su počeli raspravljati s Hristovim učenicima o obliku reči koje treba izgovarati prilikom krštenja i na kraju o pravu ovih poslednjih da krštavaju.
Jovanovi učenici došli su k njemu sa svojim tužbama govoreći: »Rabi! onaj što beše s tobom preko Jordana, za koga si ti svedočio, evo on krštava, i svi idu k njemu.« Ovim rečima Sotona je kušao Jovana. Iako je Jovanov zadatak očito bio pri kraju, on bi još mogao ometati Hristov rad. Da je pokazao samosažaljenje i izrazio žalost ili razočarenje zbog toga što je potisnut, sijao bi seme razdora, podsticao zavist i ljubomoru i ozbiljno usporavao napredak evanđelja.
Po prirodi Jovan je imao mane i slabosti uobičajene za ljudski rod, ali dodirom božanske ljubavi i on se preobrazio. On je prebivao u sredini neuprljanoj sebičnošću o častoljubljem, visoko iznad kužne atmosfere ljubomore. Nije se nimalo slagao s nezadovoljstvom svojih učenika, već je pokazao kako je jasno razumeo svoj odnos prema Mesiji i kako je rado pozdravio s dobrodošlicom Onoga kome je pripremio put.
Rekao je: »Ne može čovek ništa primiti ako mu ne bude dato s neba. Vi sami meni svedočite da rekoh: ja nisam Hristos, nego sam poslan pred njim. Ko ima nevestu ženik je, a prijatelj ženikov stoji i sluša ga, i radošću raduje se glasu ženikovu.« Jovan je sebe predstavio prijateljem koji je delovao kao vesnik između zaručnika pripremajući put za venčanje. Kad je mladoženja primio svoju nevestu, zadatak prijatelja bio je ispunjen. On se raduje sreći onih čije je sjedinjenje potpomogao. Tako je Jovan bio pozvan da usmeri narod ka Isusu, te je i svedočenje o uspehu Spasiteljevog dela bilo njegova radost. Rekao je: »Ova dakle radost moja ispuni se. Onaj treba da raste, a ja da se umanjujem.« Gledajući u veri na Otkupitelja, Jovan se uzdignuo do visine samoodricanja. Nije težio da privuče ljude k sebi, već da uzdigne njihove misli sve više i više, sve dok one ne budu počinule na Božjem Jagnjetu. On je bio samo glas, uzvik u pustinji. Sad je radosno prihvatio tišinu i povučenost, da bi se oči svih mogle okrenuti ka Svetlosti života.
Oni koji su verni svom pozivu kao Božji vesnici, neće tražiti počasti za sebe. Ljubav prema sebi nestaće u ljubavi prema Hristu. Nikakvo suparništvo neće oštetiti dragoceni cilj evanđelja. Oni će prepoznati svoj zadatak da kao Jovan Krstitelj objavljuju: »Gle, jagnje Božije koje uze na se grehe sveta.« (Jovan 1,29) Uzdignuće Isusa, a s Njim će se i ljudski rod uzdići. »Ovako govori visoki i uzvišeni, koji živi u večnosti, kojemu je ime sveti: na visini i u svetinji stanujem i s onim ko je skrušena srca i smerna duha oživljujući suv smernih i oživljujući srce skrušenih.« (Isaija 57,15) (nastavlja se)
