Izlečivši Simona, od gube, Hristos ga je spasio od života jednakog smrti. Ali Simon se sad pitao da li je Spasitelj prorok. Simon je pao u iskušenje da misli kako Hristos nije prorok zato što je dopustio ovoj ženi da Mu se približi, zato što je nije gnevno i prezrivo odgurnuo kao onu čiju su gresi suviše veliki da bi bili oprošteni i zato što nije pokazivao kako shvata da je posrnula. Isus ništa ne zna o ovoj ženi koja je tako slobodna u svom ponašanju, pomislio je on, inače joj ne bi dopustio da Ga se dotakne.
Međutim, Simonovo nepoznavanje Boga i Hrista navelo ga je da misli onako kako je mislio. Nije shvatio da Božji Sin mora delovati na božanski način, sa sažaljenjem, nežnošću i milosrđem. Simonov način ogledao se u tome što nije pridavao nikakvu pažnju Marijinoj pokajničkoj službi. Njeno delo ljubljenja i pomazanja Hristovih nogu mirisom razdražilo je njegovu bezdušnost. Pomislio je da bi Hristos, kad bi bio prorok, prepoznao grešnike i ukorio ih.
Na ovu neizrečenu misao Spasitelj je odgovorio: »Simone! imam ti nešto kazati… Dvojica behu dužni jednome dužniku, jedan beše dužan pet stotina dinara, drugi pedeset. A kad oni ne imadoše da mu vrate, pokloni obojici. Kaži koji će ga od njih dvojice većma ljubiti. A Simon odgovarajući reče: mislim onaj kome najviše pokloni. A on mu reče: pravo si sudio.«
Kao što je Natan učinio s Davidom, tako je i Hristos svoju pouku u domu sakrio velom ove priče. Bacio je na svog domaćina teret izricanja presude samome sebi. Simon je naveo na greh ovu ženu koju je sada prezirao. Ona je doživela veliku nepravdu od njega. Simon i ova žena predstavljeni su dvojicom dužnika iz priče. Isus nije nameravao pružiti pouku o tome da ove dve osobe treba da osećaju različit stupanj obaveze, jer je svaka od njih imala dug zahvalnosti koji se nikada ne može vratiti. Međutim, Simon je smatrao sebe pravednijim od Marije, pa je Isus želeo da uvidi koliko je ustvari bila velika njegova krivica. Želeo mu je pokazati da je njegov greh bio veći od njenog, toliko veći koliko je dug od pet stotina dinara bio veći od duga od pedeset dinara.
Simon je sad počeo posmatrati sebe u novoj svetlosti. Video je kako je Mariju posmatrao Onaj koji je bio više nego prorok. On je uvideo da Hristos svojim oštrim proročkim okom čita njeno srce prepuno ljubavi i odanosti. Obuzeo ga je stid i shvatio je da se nalazi u prisustvu Onoga koji je uzvišeniji od njega.
»Ja uđoh u tvoju kuću«, nastavio je Hristos, »ni vode mi na noge nisi dao«, a Marija suzama pokajanja pokrenutog ljubavlju, oprala Mi je noge i otrla ih kosom sa svoje glave. »Celiva mi nisi dao; a ona«, koju ti prezireš, »otkako uđe ne presta celivati mi nogu.« Hristos je nabrajao prilike koje je Simon imao da pokaže svoju ljubav prema svom Gospodu i svoje priznanje za ono što je učinjeno za njega. Otvoreno, ali s nežnom učtivosti, Spasitelj je uveravao svoje učenike da je Njegovo srce žalosno kad Njegova deca zanemare da Mu iskažu svoju zahvalnost rečima i delima ljubavi.
Onaj koji ispituje srce čitao je pobude koje su pokrenule Marijino delo, a On je video i duh koji je podstaknuo Simonove reči. »Vidiš li ovu ženu?«, pitao ga je On. Ona je grešnica. »Kažem ti: opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta ima malu ljubav.«
Simonova hladnoća i nemarnost prema Spasitelju pokazale su kako je malo cenio milost koju je primio. On je mislio da je počastio Isusa pozivajući Ga u svoj dom. Ali sad je video sebe kakav je zaista bio. Dok je mislio da čita svog Gosta, njegov Gost je čitao njega. Uvideo je svu tačnost Hristovog suda o njemu. Njegova vera bila je haljina farisejstva. On je prezirao Isusovo sažaljenje. Nije ga prepoznao kao predstavnika Boga. Dok je Marija bila grešnica kojoj je oprošteno, on je bio grešnik koji nije dobio oproštaj. Strogo pravilo pravde koje je želeo usmeriti protiv nje, osudilo je njega. (nastavlja se)
