Hristos se radovao zbog ozbiljne Marijine želje da izvrši volju svog Gospoda. Prihvatio je bogatstvo čistih osećaja koje Njegovi učenici nisu i ne bi razumeli. Ova želja kojom je Marija morala učiniti ovu službu za svog Gospoda imala je veću važnost za Hrista od svih skupocenih ulja na svetu, zato što je ono izražavalo njeno uvažavanje Spasitelja sveta. To je bila ljubav Hristova koja ju je nagonila. Neuporedivo savršenstvo Hristovog karaktera ispunjavalo je njenu dušu. To mirisno ulje bilo je simbol srca davaoca. To je bio spoljašnji izraz ljubavi napajane nebeskim potocima sve dok se nije izlila.
Marijino delo bilo je upravo ona pouka koja je učenicima trebala pokazati da bi Hristu bio prijatan izraz njihove ljubavi. On je njima bio sve i oni nisu razumeli da će im uskoro da bude uskraćeno Njegovo prisustvo, da Mu uskoro neće moći pokloniti nijedan dar svoje zahvalnosti za Njegovu veliku ljubav. Hristovu usamljenost, Njegovu odvojenost od nebeskih dvorova, to što je živeo životom ljudi, učenici nisu nikada shvatali ili cenili kao što bi trebalo. Često je bio žalostan zato što Mu učenici nisu pružali ono što je trebao primiti od njih. Znao je da bi i oni razumeli kad bi bili pod uticajem nebeskih anđela koji su Ga pratili, da nikakva žrtva ne bi imala dovoljnu vrednost da obznani duhovne osećaje srca.
Njihova naknadna spoznaja pružila im je pravi uvid o tome što su sve mogli učiniti za Isusa izražavajući ljubav i zahvalnost svojih srca, dok su bili kraj Njega. Kad Isus više nije bio s njima i kad su se zaista osećali kao ovce bez pastira, počeli su uviđati kako su Mu mogli pokazati pažnju koja bi donela radost Njegovom srcu. Nisu više okrivljavali Mariju, već sebe. O kad bi mogli povući svoje prigovore, svoje spominjanje siromašnih kao vrednijih da prime dar nego Hristos! osećali su žestok samoprekor dok su ranjeno telo svoga Gospoda skidali s krsta.
Ista potreba vidi se danas i u našem svetu. Samo malo njih pravilno ceni sve što je Hristos za njih. Kad bi to činili, onda bi se izrazila velika Marijina ljubav i pomazanje bi se obilno podarilo. Skupoceno mirisno ulje ne bi se smatralo propalim. Ništa se ne bi smatralo suviše dragocenim da se pokloni Hristu, nikakvo samoodricanje i samopožrtvovnost suviše velikima da se podnesu zbog Njega.
Reči izgovorene u gnevu: »Zašto se čini taka šteta« živo su predočile Hristovu najveću žrtvu koja je ikad učinjena – dar samoga sebe na žrtvu pomirnicu za izgubljeni svet. Gospod je bio tako darežljiv prema svojoj ljudskoj porodici da se za Njega ne može reći da je mogao učiniti više. Darujući Isusa, Bog je dao celo Nebo. S ljudske tačke gledišta, takva žrtva predstavljala je nemilosrdno rasipanje. Po ljudskom razumevanju, celokupan plan spasenja predstavlja rasipanje blagodati i sredstva. Svuda se srećemo sa samoodricanjem i svesrdnom žrtvom. Nebeska vojska zaista može sa čuđenjem posmatrati ljudsku porodicu koja ne želi da bude uzdignuta i obogaćena neograničenom ljubavlju izraženom u Hristu. Oni stvarno mogu uzviknuti: Čemu ovo veliko rasipništvo?
Međutim, iskupljenje za izgubljeni svet trebalo je da bude puno, obilno i celovito. Hristov dar bio je tako obilan da je stigao do svake duše koju je Bog stvorio. On se nije rasipništvo zato što on ne postiže sve što je njime velikodušno osigurano. Mora da bude dovoljno, a i da pretekne.
Domaćin Simona bio je pod uticajem Judinog prigovaranja zbog Marijinog dara, i bio je iznenađen Isusovim ponašanjem. Njegov farisejski ponos bio je povređen. Znao je da mnogi od njegovih gostiju gledaju na Hrista s nepoverenjem i nezadovoljstvom. Simon je rekao u svom srcu: »Da je on prorok, znao bi ko i kakva ga se žena dotiče: jer je grešnica.« (nastavlja se)
