Ponizivši se da bi uzeo na sebe ljudsku prirodu, Hristos je otkrio karakter suprotan Sotoninom karakteru. međutim, On je sišao još niže na stazi poniženja. »Ponizio sam sebe postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove.« (Filibljanima 2,8) Kao što je prvosveštenik odlagao svoje prekrasne
prvosvešteničke haljine i vršio službu u odeći od belog lana običnog sveštenika, tako je i Hristos uzeo obličje sluge i prineo žrtvu – sam Sveštenik, sam Žrtva. »On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemu našega mira radi.« (Isaija 53,5)
Sa Hristom se postupalo onako kako mi zaslužujemo, da bi se s nama postupalo kako On zaslužuje. On je bio osuđen zbog naših greha, u kojima nije imao udela, da bismo mi mogli biti opravdani Njegovom pravdom, u kojoj nemamo udela. Pretrpeo je smrt koja je bila naša, da bismo mogli primiti život koji je bio Njegov. »Ranom njegovom mi se iscelismo.«
Svojim životom i smrću, Hristos je postigao više nego što je samo obnovljenje onoga što je grehom bilo razoreno. Sotonina namera bila je da prouzrokuje večnu razdvojenost između Boga i čoveka; ali u Hristu mi smo se mnogo prisnije sjedinili sa Bogom nego što bi to bilo da nikada nismo pali. Time što je uzeo našu prirodu, Spasitelj se povezao sa čovečanstvom vezom koja se neće nikada raskinuti. On je povezan s nama kroz svu večnost. »Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao.« (Jovan 3, 16) On Ga je dao ne samo da ponese naše grehe i umre kao naša žrtva; On Ga je palom rodu dao. Da bi nas uverio u nepromenjivost svoje odluke o miru, Bog je dao svog jedinorodnog Sina da postane član ljudske porodice, da zauvek zadrži svoju ljudsku prirodu. To je zalog da će Bog ispuniti svoju reč. »Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu.« /Isaija 5,6/ Bog je usvojio ljudsku prirodu u ličnosti svog Sina i preneo je u najviše Nebo. »Sin čovečji« je taj koji deli presto svemira. »Sin čovečji« je taj čije će ime biti
»divni, savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni«. (Isaija 9,6) JA SAM je Posrednik između Boga i čovečanstva, polažući svoje ruke na oboje. On koji je »svet, bezazlen, čist, odvojen od grešnika« ne stidi se nazvati nas braćom. (Jevrejima 7,26; 2,11) U Hristu su međusobno povezane zemaljska i nebeska porodica. Proslavljeni Hristos je naš brat. Nebo je obavijeno ljudskom prirodom, a ljudsko je privijeno nagradi Bezgranične ljubavi.
Bog o svom narodu kaže: »Kamenje u vencu će se podignuti u zemlji njegovoj. Jer koliko će biti dobro njegovo i kolika lepota njegova!« (Zaharija 9,16.17) Uzdizanje spasenih biće večno svedočanstvo o Božjoj milosti. »U vekovima koji idu« On će pokazati »preveliko bogatstvo blagodati svoje dobrotom na nama u Hristu Isusu.« »Da se… obznani poglavarstvima i vlastima na nebu mnogorazlična premudrost Božija, po naredbi vekova, koju učini i Hristu Isusu Gospodu našemu.« (Efescima 2,7; 3,10.11)
Hristovim delom otkupljenja opravdana je Božja vladavina. Svemogući je obznanjen kao Bog ljubavi. Sotonine optužbe su opovrgnute, a njegov karakter razotkriven. Pobuna se ne može ponovo podići. Nikada više greh ne može dospeti u Svemir. Kroz večna vremena svi će biti zaštićeni od otpada. Samopožrtvovnošću ljubavi stanovnici Neba i Zemlje povezani su neraskidivim vezama sa svojim Tvorcem.
Delo otkupljenja biće dovršeno. Na mestu na kome je greh obilovao, Božja milost se još više umnožila. Sama Zemlja, to polje za koje Sotona kaže da pripada njemu, ne samo da će biti izbavljena već će biti i uzvišena. Naš mali svet, pod prokletstvom greha jedina tamna mrlja u Njegovom veličanstvenom stvaranju, biće poštovana više od svih ostalih svetova u Božjem svemiru. Ovde, gde je Božji Sin prebivao u ljudskom telu, gde je Car slave živeo, patio i umro – ovde, kad sve bude On učinio novim, Božja skinija biće s ljudima i »živeće s njima, i oni će biti narod njegov, i sam Bog biće s njima Bog njihov«. (Otkrivenje 21,3) I kroz beskrajne vekove dok spaseni budu hodali u svetlosti samoga Boga, oni će Ga hvaliti za Njegov neizrecivi Dar, za – Emanuila, »S nama Bog.«
