Čudo s hlebovima pruža pouku zavisnosti od Boga. Kad je Hristos nahranio pet hiljada ljudi, hrana nije bila nadomak ruke. Očito, On nije imao nikakvih sredstava na raspolaganju. Bio je u divljini s pet hiljada ljudi, osim žena i dece. On nije pozvao to silno mnoštvo da Ga sledi; došli su bez poziva ili naredbe; ali On je znao da će nakon dugog slušanja Njegovih pouka osetiti glad i umor; On je bio jedno s njima u njihovoj potrebi za hranom. Bili su daleko od doma i već se spuštala noć. Mnogi od njih nisu imali sredstava da nabave hranu. On koji je zbog njih postio četrdeset dana u pustinji nije hteo dozvoliti da se gladni vrate svojim domovima. Božje proviđenje postavilo je Isusa tamo gde se nalazio; i On je zavisio od svog nebeskog Oca za sredstva kojima je trebalo ispuniti ovu potrebu.
Kad se nađemo na teskobnim mestima, moramo se uzdati u Boga. Moramo pokazati mudrost i rasuđivanje u svakom životnom pothvatu, da ne bismo nepromišljenim postupcima doveli sebe u iskušenje. Mi ne smeno padati u teškoće, zanemarujući sredstva koja nam je Bog osigurao i zloupotrebljavajući sposobnosti koje nam je On dao. Hristovi poslanici moraju izričito slušati Njegova uputstva. Delo je Božje, pa ako želimo drugima doneti blagoslov, moramo slediti Njegove planove. Naše »ja« ne smemo učiniti centrom; naše »ja« ne može primiti nikakvu čast. Ako sačinjavamo planove prema sopstvenim zamislima, Gospod će nas prepustiti našim sopstvenim greškama. Međutim, kad se hodeći po Njegovim uputstvima – nađemo na teskobnim mestima, On će nas izbaviti. Mi se ne smemo predati obeshrabrenju, već u svakoj neprilici treba da tražimo pomoć od Njega koji ima vlast nad neiscrpnim izvorima. Često ćemo biti okruženi teškim okolnostima i tada, u potpunom poverenju, moramo se osloniti na Boga. On će čuvati svaku dušu koja je dospela u teškoće nastojeći da se drži Gospodnjeg puta.
Hristos nam je zapovedio preko proroka: »…da prelamaš hleb svoj gladnome«, i »nasitiš dušu nevoljnu«; »kad vidiš gola, da ga odeneš« i »siromahe prognane da uvedeš u kuću«. (Isaija 58,7–10) On nam je dao nalog: »Idite po svemu svetu i propovedajte evanđelje svakome stvorenju.« (Marko 16,15) Ali kako nam često srca klonu i vera nestaje kad vidimo koliko je i velika potreba, a kako su mala sredstva u našim rukama. Kao i Andrija, gledajući pet ječmenih hlebova i dve male ribe, i mi uzvikujemo: »Šta je to na toliki svet?« Često oklevamo nespremni da damo sve što imamo, bojeći se da trošimo i da potrošimo za druge. Međutim, Isus nam je zapovedio: »Podajte im vi neka jedu.« njegov nalog je i obećanje; a iza njega nalazi se ista sila koja je nahranila mnoštvo kraj mora.
U Hristovom delu služenja privremenim potrebama gladnog mnoštva, nalazi se duboka duhovna poruka za sve njegove poslanike. Hristos je primio od Oca; On je podelio učenicima; oni su podelili mnoštvu; a ljudi jedni drugima. Tako će svi koji su sjedinjeni sa Hristom primiti od Njega hleb života, nebesku hranu, i podeliti je drugima.
U potpunijem oslanjanju na Boga, Isus je uzeo malu zalihu hleba; pa iako je bila mala količina čak i za Njegovu obitelj učenika, nije ih pozvao da jedu, već je počeo da im deli, pozivajući da posluže narod. Hrana se umnožavala u Njegovim rukama i ruke učenika, sežući Hristu koji je sam hleb života, nisu nikada bile prazne. Mala količina bila je dovoljna za sve. Kad je ispunio potrebe naroda, ostaci su bili sakupljeni i Hristos i njegovi učenici jeli su zajedno tu dragocenu hranu primljenu s Neba.
Učenici su bili kanali za održavanje veze između Hrista i Njegovog naroda. To bi danas trebalo da bude veliko ohrabrenje za Njegove učenike. Hristos je veliki centar, izvor svake sile. Njegovi učenici moraju primati od Njega. Najumniji, najduhovniji mogu podariti samo ono što su primili. Sami od sebe ne mogu dati ništa što bi ispunilo potrebe duše. Mi možemo dati samo ono što primamo od Hrista; i mi možemo primati samo kad dajemo drugima. Koliko dajemo, toliko ćemo primati; i ukoliko više delimo, utoliko ćemo više i primati. Tako možemo stalno verovati, imati poverenja, primati i davati. (nastavlja se)
