Hristos se svojim učenicima povukao na jedno usamljeno mesto, ali ovo dragoceno vreme prepuno mira ubrzo je narušeno. Apostoli su mislili da su se povukli tamo gde ih niko neće uznemiravati; ali čim je mnoštvu nedostajao božanski Učitelj, pitali su se: »Gde je On?« Neko između njih zapazio je pravac u kojem su otišli Hristos i Njegovi apostoli. Mnogi su kopnom krenuli da ih pronađu, dok su drugi pošli svojim čamcima preko vode. Pasha se približavala, pa su se izbliza i daleka skupljale grupe hodočasnika, na svom putu u Jerusalim, da vide Isusa. Njihovom broju pridruživali su se mnogi drugi, sve dok se nije okupilo pet hiljada ljudi, osim žena i dece. Pre no što je Hristos stigao na obalu mnoštvo Ga je već čekalo. Međutim, On se nezapaženo udaljio od njih, da malo vremena nasamo provede sa svojim učenicima.
S padine brežuljka posmatrao je mnoštvo u pokretu i Njegovo srce ispunilo se saosećanjem. Iako mu je ono oduzelo odmor, Isus nije bio nestrpljiv. On je video veću potrebu, koja je zahtevala Njegovu pažnju, dok je posmatrao narod kako stalno pristiže. »I sažali mu se, jer behu kao ovce bez pastira.« Ostavivši svoje odmorište, našao je jedno prikladno mesto na kojemu im je mogao služiti.
Oni nisu primili nikakvu pomoć od sveštenika i poglavara; ali od Hrista su potekle isceljujuće reke života dok je mnoštvo poučavao putu spasenja.
Ljudi su slušali reči milosrđa koje su tako slobodno tekle sa usana Božjeg Sina. Slušali su blagotvorne reči, tako jednostavne a tako jasne da su za njihove duše bile kao balzam iz Galda. Isceljenje Njegovom božanskom rukom donelo je radost i život onima koji su umirali i olakšanje i zdravlje onima koji su patili od bolesti. Dan im je izgledao kao Nebo na Zemlji, te uopšte nisu bili svesni koliko dugo nisu ništa okusili.
Veliki deo dana uveliko je prošao. Sunce se nagnulo ka zapadu, a narod je još uvek oklevao. Isus je ceo dan radio bez hrane i odmora. Bio je bled od umora i gladi, a učenici su Ga molili da prestane sa svojim napornim radom. Međutim, On se nije mogao rastati od mnoštva koje se stalno pomicalo k Njemu.
Učenici su na kraju došli do Njega požurujući Ga da raspusti narod, jer je to za Njegovo dobro. Mnogi su došli izdaleka i od jutra nisu ništa jeli. U okolnim gradovima i selima mogli bi kupiti hranu. Ali, Isus im je rekao: »Podajte im vi neka jedu«, i tada je, okrenuvši se Filipu, upitao: »Gde ćemo kupiti hleba da ovi jedu?« On je ovo rekao da bi okušao veru svog učenika. Filip je pogledao ovu množinu ljudi i pomislio kako je nemoguće nabaviti hranu da se ispune potrebe tolikog mnoštva. Odgovorio je da hleb za dve stotine groša ne bi bio ni izdaleka dovoljan da svakome pripadne po delić. Isus se raspitivao koliko hrane mogu pronaći među prisutnima. »Ovde ima jedno momče«, rekao je Andrija, »koje ima pet hlebova ječmenih i dve ribe; ali šta je to na toliki svet!« Isus je zapovedio da Mu se to donese. Zatim je rekao učenicima da narod poseda na travu u grupama od pedeset ili sto, da bi se sačuvao red i da bi se svi mogli osvedočiti o onome što će učiniti. Kad je ovo bilo izvršeno, Isus je uzeo hranu »i pogledavši na nebo blagoslovi, i prelomivši dade učenicima svojim, a učenici narodu«. »I jedoše svi, i nasitiše se, i nakupiše komada što preteče dvanaest kotarica punih.«
On koji je poučavao narod kako da osigura mir i sreću, bio je isto toliko pun obzira prema njegovim telesnim potrebama kao i prema njegovim duhovnim težnjama. Narod je bio umoran i malaksao. Bilo je majki s bebama u naručju i male dece koja su se držala za njihov skut. Mnogi su satima stajali. Oni su bili tako zaokupljeni Hristovim rečima da ni u jednom trenutku nisu pomislili da sednu, a mnoštvo je bilo tako veliko da je pretila opasnost da pogaze jedni druge. Isus im je želeo pružiti priliku za odmor, pa ih je pozvao da sednu. Na tom mestu bilo je puno trave te su se svi mogli udobno odmoriti. (nastavlja se)
