Kao i Jakov, on je nadvladao. Spasitelj se ne može udaljiti od duše koja se iznoseći svoju veliku potrebu čvrsto drži Njega. »Idi«, rekao je On, »sin je tvoj zdrav.« Plemić je s mirom i radošću, koju nikada ranije nije poznavao otišao od Spasitelja. Ne samo što je verovao da će njegov sin ozdraviti već je sa čvrstim poverenjem verovao u Hrista kao svog Otkupitelja.
Istog časa oni koji su u domu u Kapernaumu bdeli kraj deteta koje je umiralo, primetili su iznenadnu i tajanstvenu promenu. Senka smrti podignuta je s lica patnika. Grozničavost je zamenilo nežno rumenilo zdravlja koje se vraćalo. Usahle oči zasjale su razboritošću i snaga se opet vratila u slabo, isrcpljeno telo. Na detetu se više nisu zapažali nikakvi znaci bolesti. Njegovo goruće telo postalo je opušteno i vlažno i on je utonuo u miran san. Groznica ga je napustila usred najveće vreline dana. Obitelj je bila ushićena i nastala je velika radost.
Kana nije bila tako daleko od Kapernauma da se službenik nije mogao vratiti kući te večeri nakon svog razgovora sa Isusom; ali on se nije žurio na svom putu ka domu. Tek narednog jutra stigao je u Kapernaum. Kakav je to dolazak bio! Kad je otišao da nađe Isusa, njegovo srce bilo je prepuno tuge. Sunčev sjaj činio mu se okrutnim, a pesme ptica ismehivanjem. Kako su sasvim drukčiji sad njegovi osećaji! Cela priroda kao da ima novi izgled. On gleda novim očima. Dok putuje u tiho i rano jutro, kao da cela priroda hvali Boga zajedno s njim. Dok je još uvek na izvesnoj udaljenosti od svog doma, sluge mu izlaze u susret, u želji da otklone strepnju koju, u to su bili sigurni, on mora osećati. On nije bio iznenađen vestima koje su mu doneli, ali s dubokim zanimanjem koje oni nisu mogli razumeti, upitao je u koji čas je detetu bilo bolje. Odgovorili su:
»Juče u sedmom sahatu pusti ga groznica,« Istog trenutka kad se očeva vera uhvatila za sigurno obećanje »Sin je tvoj zdrav«, božanska ljubav dotakla je dete što je umiralo.
Otac je požurio da pozdravi svog sina. Prigrlio ga je na svoje srce kao onoga koji je vraćen iz mrtvih i bez prestanka je zahvaljivao Bogu za ovo čudesno ozdravljenje.
Plemić je čeznuo da dozna više o Hristu. Kad je kasnije čuo Njegovo učenje, on i svi njegovi ukućani postali su Isusovi učenici. Njihova nesreća bila je blagoslovljena obraćenjem cele porodice. Vesti o čudu širile su se; i u Kapernaumu, u kome je Hristos učinio toliko moćnih dela, bio Mu je pripremljen put za ličnu službu.
Onaj koji je blagoslovio plemića u Kapernaumu isto toliko čezne da blagoslovi i nas. Međutim, kao i ucveljeni otac, mi često tražimo Isusa u želji za nekim zemaljskim dobrom, i tek nakon uslišenja našeg zahteva polažemo poverenje u Njegovu ljubav. Spasitelj čezne da nam da veći blagoslov nego što tražimo; odgađajući odgovor na naše traženje da bi nam pokazao zlo naših srca i našu duboku potrebu za Njegovom milošću. On želi da odbacimo sebičnost, što će nas navesti da Ga potražimo. Priznavanjem svoje bespomoćnosti i preke potrebe, treba da se potpuno poverimo Njegovoj ljubavi.
Plemić je želeo da vidi ispunjenje svoje molitve pre nego što bi poverovao, ali morao je prihvatiti Isusovu reč da je njegova molba uslišena i da mu je poklonjen blagoslov. Mi takođe trebamo naučiti ovu pouku. Ne trebamo verovati zato što vidimo ili osećamo da nas Bog čuje. Mi se moramo uzdati u Njegova obećanja. Kad Mu pristupimo u veri, svaka molba ulazi u Božje srce. Kad tražimo Njegov blagoslov, trebamo verovati da ga primamo i da Mu se zahvalimo što smo ga primili. Tada treba da prihvatimo svoje dužnosti, uvereni da ćemo blagoslov primiti kad nam bude najpotrebniji. Kad naučimo tako činiti, znaćemo da su naše molitve uslišene. Bog će »još izobilnije sve činiti«, »po bogatstvu slave svoje« i »po činjenju prevelike sile njegove.« (Efescima 3,20,16; 1,19)
