Galilejci koji su se vraćali s Pashe doneli su izveštaj o Isusovim čudesnim delima. Sud koji su nad Njegovim delima izrekli velikodostojnici u Jerusalimu otvorio Mu je put u Galileju. Mnogi ljudi tužili su zbog zloupotrebe Hrama, gramzivosti i drskosti sveštenika. Nadali su se da je ovaj Čovek koji je poglavare nagnao u bekstvo, možda očekivani Oslobodilac. Sad su doprle do njih vesti koje su izgleda potvrđivale njihova najsvetlija iščekivanja. Pronosio se glas da je prorok proglasio sebe Mesijom.
Međutim, narod iz Nazareta nije verovao u Njega. Zbog toga Isus nije posetio Nazaret na svom putu u Kanu. Spasitelj je svojim učenicima izjavio da prorok nema časti na svojoj postojbini. Ljudi procenjuju karakter prema onome koliko mogu razumeti. Uskogrudi i svetovni ljudi sudili su o Hristu prema Njegovom skromnom poreklu, prema Njegovoj skromnoj odeći i svakodnevnom napornom radu. Nisu mogli proceniti čistoću tog duha na kome nije bila nijedna mrlja greha.
Vesti o Hristovom povratku u Kanu ubrzo su se pronele po celoj Galileji, donoseći nadu patnicima i nevoljnicima. U Kapernaumu vesti su privukle pažnju jednog jevrejskog plemića koji je bio u carevoj službi. Sin ovog službenika bolovao je od bolesti koja je izgleda bila neizlečiva. Lekari su ga ostavili da umre, ali kad je otac doznao za Isusa, odlučio je potražiti pomoć od Njega. Dete je bilo vrlo iscrpljeno i strahovalo se da neće ostati živo da njegovog povratka; ipak plemić je osećao da lično treba obrazložiti slučaj. Nadao se da će očeve molbe probuditi sažaljenje velikog Lekara.
Stigavši u Kanu, zatekao je Isusa okruženog mnoštvom. Sa srcem punim strepnje probio se do Spasitelja. Njegova vera pokolebala se kad je video samo jednostavno odevenog čoveka, prašnjavog i umornog od puta. Posumnjao je da je ova Osoba može učiniti ono za što ju je došao moliti; ipak zadobivši priliku da razgovara sa Isusom rekao Mu je zašto je došao i zamolio Ga da pođe s njim u njegov dom. Međutim, njegova žalost bila je već poznata Isusu. Pre no što je službenik napustio svoj dom, Spasitelj je video njegovu nevolju.
Ali, On je isto tako znao da je otac u svom umu uslovio svoje verovanje u Njega. Ako ne ispuni njegovu molbu, on Ga neće prihvatiti kao Mesiju. Dok je službenik čekao mučen neizvesnošću, Isus je rekao: »Ako ne vidite znaka i čudesa ne verujte.«
I kraj svih dokaza da je Isus bio Hristos, molitelj je odlučio da svoju veru u Njega uslovljava ispunjenjem svog zahteva. Spasitelj je suprotstavio ovo podozrivo neverovanje jednostavnoj veri Samarjana koji nisu tražili nikakvo čudo ili znak. Njegova reč, večno prisutni dokaz Njegovog božanstva, imala je uverljivu moć koja je doprla do njihovih srca. Hrista je boljelo što će Njegov narod, kome su poverena sveta proročanstva, prečuti Božji glas koji im govori preko Njegovog Sina.
Ipak, plemić je imao izvesni stupanj vere, jer je došao zatražiti ono što mu se činilo najdragocenijim od svih blagoslova. Ali Isus je za njega imao veći dar. Želeo je ne samo da isceli dete već da službenika i njegov dom načini učesnicima u blagoslovima spasenja i upali svetlost u Kapernaumu, koji je trebao vrlo brzo postati poljem Njegovog rada. Međutim, pre no što bi poželeo Hristovu milost, plemić mora razumeti svoju potrebu. Ovaj dvorski čovek predstavljao je mnoge u svom narodu. Oni su bili zainteresirani za Isusa iz sebičnih pobuda. Nadali su se da će dobiti neku posebnu korist Njegovom silom i svoju veru vezali za dobijanje ove privremene pomoći, a nisu poznavali svoju duhovnu bolest i nisu videli svoju potrebu za božanskom milosti.
Kao bljesak svetlosti, Spasiteljeve reči upućene plemiću razotkrile su njegovo srce. Uvideo je da je iz sebičnih pobuda tražio Isusa. Njegova kolebljiva vera pojavila se pred njim u svom pravom karakteru. S dubokim bolom shvatio je da bi njegova sumnja mogla njegovog sina stajati života. Znao je da se nalazi u prisustvu Onoga koji može da čita misli i kome je sve moguće. U dubokoj duševnoj patnji uzviknuo je ponizno moleći: »Gospode! siđi dok nije umrlo dete moje!« Njegova vera čvrsto se uhvatila za Hrista, kao što je to učinio i Jakov kad je, boreći se s Anđelom, uzviknuo: »Ne ću te pustiti dokle me ne blagosloviš.« (1 Mojsijeva 32, 26) (nastavlja se)
