Od gorčine koja pada u deo ljudskom rodu Isus nije izbegavao nijedan deo. Bilo je i takvih koji su pokušavali da Mu se narugaju zbog Njegovog rođenja, pa se čak i u detinjstvu morao da se susretne s njihovim podsmešljivim pogledima i zlim došaptavanjima. Da je odgovorio nestrpljivom reči ili pogledom, da je popustio svojoj braći jednim pogrešnim postupkom, On više ne bi bio savršeni primer. Na taj način On bi pretrpeo neuspeh u sprovođenju plana za naše otkupljenje. Da je ikad priznao da može biti opravdanja za greh, Sotona bi likovao, a svet bio izgubljen. Zbog toga je kušač radio na tome da što težim učini Njegov život, kako bi Ga naveo na greh.
Međutim, na svako kušanje On je odgovarao: »Pisano je.« On je retko korio bilo koje loše delo svoje braće, ali im je iznosio reč od Boga. Često su Ga optuživali za kukavičluk kad je odbijao da se udruži s njima u nekom zabranjenom delu; ali On je odgovarao: »Pisano je: „Strah je Božji mudrost, i uklanjati se oda zla jest razum“.« (O Jovu 28,28)
Bilo je nekih koji su tražili Njegovo društvo, osećajući mir u Njegovom prisustvu, ali mnogi su Ga izbegavali zato što ih je ukoravao Njegov besprekoran život. Mladi drugovi uporno su Ga nagovarali da čini što i oni čine. Bio je vedar i radostan, oni su uživali u Njegovoj prisutnosti i pozdravljali Njegove spremne predloge, ali bili su nestrpljivi prema Njegovoj savesnosti, proglasivši Ga skučenim i tesnogrudnim. Isus je odgovarao: »Pisano je: ‚Kako će mladić očistiti put svoj? Vladajući se po tvojim rečima! U srce svoje zatvorio sam reč tvoju, da ti ne grešim!’« (Psalam 119,9.11)
Često su Ga pitali: »Zašto si tako uporan u tome da budeš tako poseban, tako različit od nas svih?« »Pisano je«, rekao je On, »Blago onima kojima je put čist, koji hode u zakonu Gospodnjem. Blago onima koji čuvaju otkrivenja njegova, svim srcem traže ga; koji ne čine bezakonja, hode putevima njegovim!« (Psalam 119,1–3)
Kad su Ga upitali zašto se ne pridružuje neozbiljnom zabavljanju mladih iz Nazareta, rekao je:
»Pisano je: „Na putu otkrivenja tvojih radujem se kao za veliko bogatstvo. O zapovestima tvojim razmišljam, i pazim na puteve tvoje. Naredbama tvojim tešim se, ne zaboravljam reči tvoje“.« (Psalam 119,14–16)
Isus se nije borio za svoja prava. Njegov rad često je bio nepotrebno otežan zato što je bio predusretljiv i nije se žalio. Ipak, nije sustajao niti se obeshrabrivao. On je živeo iznad ovih teškoća, kao u svetlosti Božjeg lica. Nije se svetio kad se s Njim grubo postupalo, već je uvrede strpljivo podnosio.
Stalno su Ga pitali: »Zašto podnosiš tako zlobno postupanje čak i od tvoje braće?« »Pisano je«, govorio je On, »Sine moj, ne zaboravljaj nauke moje, i zapovesti moje neka hrane srce tvoje. Jer će ti doneti dug život, dobre godine i mir. Milost i istina neka te ne ostavlja; priveži ih sebi na grlo, upiši ih na ploči srca svojega. Te ćeš naći milost i dobru misao pred Bogom i pred ljudima.« (Priče 3,1–4)
Od vremena kad su roditelji našli Isusa u Hramu, Njegov način delovanja za njih je bio tajna. On nije želeo da s njima ulazi u sukob, ali je ipak Njegov primer bio stalna pouka. On je ličio na nekoga ko je bio izdvojen. Svoje trenutke sreće nalazio je kad je bio sam s prirodom i Bogom. Kad je mogao, ostavljao bi svoj rad i odlazio u polja da razmišlja u zelenim dolinama, da održava zajednicu s Bogom na planinskim obroncima ili usred drveća u šumi. Rano jutro često Ga je zaticalo na nekom skrivenom mestu kako razmišlja, istražuje Sveto pismo ili se moli. Sa ovih tihih trenutaka On bi se vraćao svome domu da opet preuzme svoje dužnosti i pruži primer strpljivog podnošenja mukotrpnog rada. (nastavlja se)
