Hristos nije bio isključiv i naročito je uvredio fariseje što se u ovom pogledu udaljio od njihovih strogih pravila. On je naišao na oblast religije ograđenu visokim zidovima izdvajanja kao suviše svetu za svakodnevni život. On je porušio ove zidove podvojenosti. U svom dodiru s ljudima nije pitao: »Šta je vaše veruju? Kojoj crkvi pripadaš?« Koristio je svoju silu na dobro prema svima kojima je bila potrebna pomoć. Umesto da se odvoji u nekoj isposničkoj ćeliji da bi pokazao svoj nebeski karakter, On je ozbiljno radio za ljudski rod. On je usađivao načelo da se biblijska vera ne sastoji od mučenja tela. On je učio da čista i neokaljana vera nije namenjena samo određenom vremenu i naročitim prilikama. U svako doba i na svakom mestu pokazivao je zanimanje za ljude puno ljubavi i širio oko sebe svetlost radosne pobožnosti. Sve je to bilo ukor farisejima. To je pokazalo da se vera ne sastoji u sebičnosti i da je njihova mračna predanost ličnim interesima daleko od prave pobožnosti. To je izazvalo njihovo neprijateljstvo prema Isusu, tako da su Ga pokušali silom da podvlaste svojim propisima.
Isus je radio na tome da ublaži svaku patnju koju je video. On je imao malo novaca za davanje, ali se često lišavao hrane da bi pomogao onima čije su Mu potrebe izgledale veće od Njegovih. Njegova braća su osećala da Njegov uticaj seže daleko, nasuprot njihovom. On je imao istančano razumevanje koje niko od njih nije imao ili želeo da ima. Kad su grubo govorili sa siromašnim, poniženim bićima, Isus je potražio baš te osobe i govorio im reči ohrabrenja. Onima kojima je bilo potrebno davao je čašu hladne vode, tiho bi spustio svoj obrok u njihove ruke. Pošto je otklonio njihove patnje, istine koje je poučavao bile su povezane s Njegovim delima milosrđa i tako urezane u sećanje.
Sve to izazvalo je nezadovoljstvo kod Njegove braće. Budući da su bili stariji od Isusa, smatrali su da On treba da se pokori njihovim naređenjima. Optuživali su Ga da sebe smatra višim od njih i korili Ga da se uzdiže iznad njihovih učitelja, sveštenika i narodnih upravljača. Često su Mu pretili i pokušavali da Ga uplaše, ali On je išao napred učinivši Sveto pismo svojim vodičem.
Isus je voleo svoju braću i stalno se ljubazno odnosio prema njima, ali oni su bili ljubomorni i pokazali su najodlučnije neverovanje i prezir. Nisu mogli da shvate Njegovo ponašanje. U Isusu su im se otkrile velike protivrečnosti. On je bio Božji Sin, a ipak bespomoćno dete. Tvorac svetova, Zemlja je bila Njegova svojina, pa ipak siromaštvo je obeležavalo Njegovo životno iskustvo na svakom koraku. Njegovo dostojanstvo i osobenost potpuno su se razlikovali od zemaljske oholosti i uobraženosti; On nije težio za svetovnom veličinom i bio je zadovoljan čak i najnižim položajem. To je ljutilo Njegovu braću. Oni nisu mogli objasniti Njegovo trajno spokojstvo u iskušenju i siromaštvu. Nisu znali da je postao siromašan nas radi, da bismo se mi »njegovim siromaštvom« obogatili. (2. Korinćanima 8,9) Tajnu Njegove misije nisu mogli razumeti više nego Jovovi prijatelji njegovo poniženje i patnje.
Braća nisu razumela Isusa zato što nije bio sličan njima. Njegovo merilo nije bilo i njihovo. Gledajući na ljude okrenuli su se od Boga i Njegova sila nije postojala u njihovom životu. Verski obredi koje su poštovali nisu mogli da preobraze karakter. Oni su davali »desetak od metvice i od kopra i od kima«, ali su propustili »ono što je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i veru«. (Matej 23,23) Isusov primer stalno im je smetao. On je na svetu mrzeo samo jedno, bio je to greh. Nije mogao da bude svedok nekog lošeg dela a da ne doživi bol koja se nije mogla sakriti. Postojala je jasna razlika između formalista, čiji je izgled svetosti prikrivao ljubav prema grehu i karaktera u kome je revnost za Božju slavu uvek bila najvažnija. Zato što je Isusov život osuđuvao zlo, suprotstavljali su Mu se kako u domu tako i izvan njega. O Njegovoj nesebičnosti i čestitosti govorilo se s podsmehom. Njegova strpljivost i ljubaznost nazvane su kukavičlukom. (nastavlja se)
