Gospod je razočaran kad se Njegova deca malo cene. On želi da Njegovo izabrano nasledstvo ceni sebe prema ceni kojom oh je On procenio. Bog ih je želeo, inače ne bi poslao svoga Sina da ih iskupi u tako skupom pothvatu. On ima određeni zadatak za njih i vrlo je zadovoljan kad od Njega traže najviše prednosti u želji da proslave Njegovo ime. Oni mogu očekivati puno ako imaju veru u Njegova obećanja.
Međutim, moliti se u Hristovo ime znači mnogo. To znači da moramo usvojiti Njegov karakter, pokazati Njegov duh i činiti Njegova dela. Spasiteljevo obećanje je dato uslovno. »Ako imate ljubav k meni«, kaže On, »zapovesti moje držite.« On spasava ljude ne u grehu, nego od greha, a oni koji Ga vole, pokazaće poslušnošću svoju ljubav.
Svaka prava poslušnost dolazi iz srca. To znači celim srcem raditi sa Hristom. Ako želimo, On će se tako izjednačiti s našim mislima i ciljevima, tako dovesti naša srca i umove u sklad sa svojom voljom da ćemo slušajući Njega u stvari postupati po svojim prirodnim podsticajima. Volja, očišćena i posvećena, naći će svoje najuzvišenije zadovoljstvo u službi Njemu. Kad upoznamo Boga, onako kako imamo prednost da Ga upoznamo, živećemo životom stalne poslušnosti.
Poštovanjem Hristovog karaktera i zajednicom sa Bogom, greh će nam postati mrzak. Kao što je Hristos živeo po zakonu u svojoj ljudskoj prirodi, tako to možemo i mi učiniti ako se uhvatimo za Silnoga i potražimo silu. Ne smemo preneti odgovornost na druge i čekati od njih da nam kažu što bismo trebali činiti. Ne smemo zavisiti od ljudskih saveta. Gospod će nas poučiti našim dužnostima isto tako spremno kao što bi poučio nekog drugog. Ako Mu dođemo u veri, On će nam lično poveriti svoje tajne. Naše srce će često goreti u nama, kad se bude približio da razgovara s nama kao što je to činio s Enohom. Oni koji odluče da ne čine ništa što bi na bilo koji način vređalo Boga znaće, kad Mu iznesu svoj slučaj, kojim putem treba da idu. Oni ne samo što će primiti mudrost već i silu. Sila za poslušnost, za službu biće im podarena onako kako je Hristos obećao. Sve što je dato Hristu – »sve« što je potrebno da se udovolji potrebama palih ljudi – dato je Njemu kao Poglavaru i Predstavniku ljudskog roda. »I što god zaištemo, primićemo od njega, jer zapovest njegove držimo i činimo što je njemu ugodno.« (1. Jovanova 3,22)
Pre nego što je sebe prineo kao žrtvu, Hristos je želeo da svojim sledbenicima podari najvažniji i najpotpuniji dar, dar koji će im približiti neiscrpne izvore milosti. »I ja ću umoliti Oca«, rekao je On, »i daće vam drugoga utešitelja da bude s vama u vek. Duha istine, kojega svet ne može primiti, jer ga ne vidi niti ga poznaje; a vi ga poznajete, jer u vama stoji, i u vama će biti. Neću vas ostaviti sirotne; doći ću k vama.« (Jovan 14,16–18)
Pre ovoga Duh je bio na svetu; od samog početka dela otkupljenja delovao je na ljudska srca. Ali, dok je Hristos bio na Zemlji, učenici nisu želeli nikakvog drugog pomoćnika. Tek kad budu bili bez Njega osetiće potrebu za Duhom, i tada će On doći.
Sveti Duh je Hristov predstavnik, ali ne u ljudskom obličju, pa je i od tog obličja nezavisan. Zato što je nosio ljudsku prirodu, Hristos nije mogao da bude lično na svakom mestu. Zato je za njih bilo bolje da ode Ocu i pošalje Duha da bude Njegov naslednik na Zemlji. Tada niko neće imati nikakvu prednost koju mu donosi prebivalište ili lični dodir sa Hristom. Posredstvom Duha svi će moći pristupiti Spasitelju. U ovom smislu On će im biti bliži nego da se nije uzneo na Nebo.
»Koji ima ljubav k meni imaće k njemu ljubav otac moj i ja ću imati ljubav k njemu, i javiću mu se sam.« Isus je čitao budućnost svojih učenika. Jednog je video dovedenog na gubilište, jednog na krstu, jednog u izgnanstvu među usamljenim morskim stenama, druge u progonstvu i smrti. Ohrabrio ih je obećanjem da će u svakom iskušenju da bude s njima. Ovo obećanje nije izgubilo ništa od svoje sile. Gospod sve zna o svojim vernim slugama koji su zbog Njega u zatvorima ili prognani na usamljene otoke. On ih teši svojim prisustvom. Kad vernik zbog istine seda na optuženičku klupu nepravednih sudova, Hristos stoji kraj njega. Sve optužbe koje padaju na njega, padaju na Hrista. Hristos se još jednom osuđuje u ličnosti svog učenika. Kad je neko zarobljen između zatvorskih zidina, Hristos ispunjava njegovo srce svojom ljubavlju. Ako neko pretrpi smrt zbog njega, Hristos kaže: »I živi, i bijah mrtav i evo sam živ u vek veka… i imam ključeve od pakla i od smrti.« (Otkrivenje 1,18) Život koji je žrtvovan za Mene sačuvan je za večnu slavu. (nastavlja se)
