»Verujte meni da sam ja u ocu i otac u meni: ako li meni ne verujete, verujte mi po tim delima.« Njihova vera mogla je sigurno počivati na dokazima pruženim u Hristovim delima, delima koja nijedan čovek sam od sebe nikada nije učinio niti će ikada moći učiniti. Hristovo delo svedočilo je o Njegovom božanstvu. Kroz Njega se otkrio Otac.
Da su učenici verovali u ovu živu vezu između Oca i Sina, njihova vera ne bi klonula kad su videli Hristove patnje i smrt za spasenje sveta koji je ginuo. Hristos je želeo da ih povede iz njihove slabe vere u iskustvo koje bi stekli da su zaista shvatili ono što je On bio – Bog u ljudskom telu. Želeo je da uvide kako ih njihova vera mora dovesti do Boga i tu ih usidriti. S koliko ozbiljnosti i istrajnosti je naš saosećajni Spasitelj želeo da pripremi svoje učenike za buru iskušenja koja će se uskoro sručiti na njih! Želeo je da s Njim budu sakriveni u Bogu.
Dok je izgovarao ove reči, s Hristovog lica blistala je Božja slava i svi prisutni osećali su sveto strahopoštovanje dok su budno slušali Njegove reči. Njihova srca bila su još snažnije privučena Njemu, a kad su u većoj ljubavi bili privučeni Hristu, bili su privučeni i jedni drugima. Osećali su da je Nebo vrlo blizu, i da su im reči koje su slušali bile poruka njihovog nebeskog Oca.
»Zaista, zaista vam kažem«, nastavio je Hristos, »koji veruje mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti.« Spasitelj je duboko želeo da Njegovi učenici shvate razlog zbog kojeg je svoju božansku prirodu ujedinio s ljudskom. Došao je na svet da pokaže Božju slavu, da bi se čovek njenom silom koja obnavlja mogao uzdignuti. Bog se otkrio u Njemu da bi se On mogao otkriti u njima. Isus nije otkrio nikakve osobine, niti pokazao silu koju ljudi ne bi mogli dosegnuti verom u Njega. Svi Njegovi sledbenici mogu imati Njegovu savršenu ljudsku prirodu ako se pokore Bogu kao što je i On to učinio.
»I veća će od ovih tvoriti; jer ja idem k oce svojemu.« Hristos ovim nije hteo kazati da će rad učenika da bude uzvišenijeg karaktera od Njegovog, već da će da bude raširen na većem prostranstvu. Nije govorio samo o činjenju čuda, već o svemu što će se događati pod delovanjem Svetoga Duha.
Nakon Gospodnjeg vaznesenja učenici su shvatili ispunjenje Njegovog obećanja. Prizori Hristovog raspeća, vaskrsenja i vaznesenja bili su za njih živa stvarnost. Videli su da su se proročanstva doslovno ispunila. Istraživali su Pismo i verom i sigurnošću koje ranije nisu poznavali pratili su Njegovo učenje. Znali su da je božanski Učitelj bio sve ono što je tvrdio da jest. Dok su pričali svoje iskustvo i veličali Božju ljubav, ljudska srca su bila omekšana i savladana, i mnogi su poverovali u Isusa.
Spasiteljevo obećanje učenicima obećanje je Njegovoj crkvi do kraja vremena. Bog nije zamislio da Njegov veličanstveni nacrt o otkupljenju ljudi postigne samo neznatne rezultate. Svi koji će se posvetiti radu, ne uzdajući se u ono što sami mogu učiniti, već u ono što Bog može učiniti za njih i preko njih, sigurno će shvatiti ispunjenje Njegovog obećanja. »I veća će od ovih tvoriti«, izjavljuje On, »jer ja idem k ocu svojemu.«
Do tada učenici nisu poznavali Spasiteljeve neograničene izvore pomoći i sile. Rekao im je: »Doslije ne iskaste ništa u ime moje.« (Jovan 16,24) objasnio je da je tajna njihovog uspeha pred Ocem da se moli za njih. Molitvu poniznog molitelja On predstavlja kao svoju ličnu želju za tu dušu. Svaka iskrena molitva čuje se na Nebu. Možda neće tečno da bude izražena; ali ako je od srca, uzdići će se do Svetišta u kojem Isus služi, i On će je prineti Ocu savršenim rečima, divnu i mirisnu od kada Njegovog vlastitog savršenstva.
Staza iskrenosti i čestitosti nije staza bez prepreka, ali zato u svakoj teškoći treba da vidimo poziv na molitvu. Ne postoji nijedno biće koje ima neku moć a da nije primilo od Boga, i da izvor iz koga ona potiče nije dostupan i najslabijem ljudskom biću. »I štogod zaištete u oca u ime moje« kaže Isus, »ono ću vam učiniti, da se proslavi otac u sinu. I ako što zaištete u ime moje, ja ću učiniti.«
Hristos je nalogom – U ime moje – pokazao svojim učenicima kako da se mole. U Hristovo ime Njegovi sledbenici treba da stoje pred Bogom. U Gospodnjim očima oni imaju vrednost kroz vrednost žrtve koja je učinjena za njih. Oni su dragoceni zbog Hristove pravde koja im je uračunata. Hrista radi Gospod prašta onima koji Ga se boje. On u njima ne gleda zloću grešnika. U njima prepoznaje sličnost sa svojim Sinom u koga veruju. (nastavlja se)
