Žalosna srca Jovanovi učenici preneli su njegovo unakaženo telo i sahranili ga. Tada »dođoše Isusu te javiše«. Ovi učenici bili su ljubomorni na Hrista kad im se činilo da odvlači narod od Jovana. Stali su na stranu fariseja, osuđujući Ga kad je sedeo sa carinicima na Matejevoj gozbi. Sumnjali su u Njegovu božansku misiju zato što nije oslobodio Krstitelja. Međutim, sada kad je njihov učitelj bio mrtav, kad su čeznuli za utehom u svojoj velikoj boli i za vodstvom u svom budućem radu, došli su Isusu i sjedinili svoje interese s Njegovima. njima je takođe bilo potrebno izvesno vreme mira za zajednicu sa Spasiteljem.
U blizini Vitsaide, na severnom delu jezera, nalazio se jedan usamljeni krajolik, koji je sada, lep u svojem svežem proljetnom zelenilu, bio prikladno mesto za odmor Isusu i Njegovim učenicima. Krenuli su čamcem preko vode prema tom mestu. Tu bi oni bili daleko od prometa na putevima, gradske užurbanosti i nemira. Prizori iz prirode bili su sami po sebi odmor, promena dobrodošla čulima. Tu su mogli da prate Hristove reči bez slušanja ljutitih upadica, odgovora i optužbi književnika i fariseja. Tu su mogli uživati kratko vreme u dragocenoj zajednici i druženju sa svojim Gospodom.
Odmor koji su uzeli Hristos i Njegovi učenici nije bio odmor zbog ugađanja sebi. Vreme koje su proveli u povučenosti nije bilo posvećeno traženju zadovoljstva. Razgovarali su zajedno o Božjem delu i o mogućnosti za njegovo unapređenje. Učenici su bili sa Hristom i oni su Ga mogli razumeti; njima nije bilo potrebno da govori u pričama. Ispravljao je njihove greške i objasnio im kako treba pristupati ljudima. On im je otkrio mnogo potpunije dragoceno blago božanske istine. Bili su oživljeni božanskom silom i nadahnuti nadom i hrabrošću.
Iako je Isus mogao činiti čuda, iako je opunomoćio učenike da čine čuda, ipak je svoje iscrpljene sluge uputio da se izdvoje, odu u prirodu i odmore. Kad je govorio da je žetva velika i da je poslanika malo, nije svojim učenicima nametnuo potrebu za neprestanim trudom, već je rekao:
»Molite se dakle gospodaru od žetve da izvede poslanike na svoju žetvu.« (Matej 9,38) Bog je svakom čoveku odredio zadatak prema njegovim sposobnostima (Efescima 4,11–13) i On ne želi da neke optereti odgovornostima a da drugi nemaju nikakvog tereta, nikakvog napora duše.
Hristove reči saučešća upućene su Njegovim poslanicima danas isto tako pouzdano kao što su bile progovorene Njegovim učenicima. »Dođite vi sami nasamo, i počinite malo.« On govori onima koji su iscrpljeni i umorni. Nije mudro biti stalno pod pritiskom rada i uzbuđenja, čak i u služenju duhovnim potrebama ljudi; jer se tako zanemaruje lična pobožnost, a umne, duševne i telesne snage preopterećuju. Od Hristovih učenika traži se samoodricanje, a žrtve se moraju podneti; ali isto tako mora se voditi briga da zbog njihove preterane revnosti, Sotona ne iskoristi slabost ljudske prirode i nanese štetu Božjem delu.
Po mišljenju rabina biti uvek užurban i zauzet poslom predstavljalo je vrhunac religije. Da bi pokazali svoju uzvišeniju pobožnost bili su zavisni od nekih spolja vidljivih radnji. Tako su svoje duše odvajali od Boga i izgrađivali svoju samodovoljnost. Iste opasnosti još uvek postoje. Kad god se povećava delatnost i kad ljudi postignu uspeh u ma kom radu za Boga, postoji opasnost uzdanja u ljudske planove i metode. Tada postoji sklonost da se manje moli i da se ima manje vere. Kao i učenici, mi se nalazimo u opasnosti da izgubimo iz vida svoju zavisnost od Boga i pokušavamo da od svoje delatnosti načinimo Spasitelja. Potrebno je da stalno gledamo na Isusa, shvatajući da je Njegova sila ta koja vrši rad. Dok ozbiljno radimo na spašavanju izgubljenih, moramo odvojiti vreme i za razmišljanje, molitvu i proučavanje Božje reči. Samo rad izvršen sa mnogo molitava i posvećen Hristovom zaslugom, na kraju će se pokazati uspešnim za dobro. (nastavlja se)
